ДОСИТЕЈ (Васић)

ДОСИТЕЈ (Васић), митрополит, мученик и исповедник вере (Београд, 17. XII 1877 -- Београд, 13. I 1945). Са световним именом Драгутин, као ученик богословије у Београду, замонашен је и рукоположен у чин јерођакона 1898. Након завршене богословије 1899, похађао је Духовну академију у Кијеву 1900--1904, те изучавао теологију и филозофију на универзитетима у Берлину и Лајпцигу. За суплента богословије у Београду постављен је 1907. У Париз је упућен 1909. и на Сорбони и Вишој школи социјалних наука изучавао филозофске и социјалне науке. Крајем 1910. продужава студије у Женеви, али се по избијању Првог балканског рата 1912. враћа у земљу и обавља дипломатске послове за Српску цркву у Драчу. После рата оснива друштво за ратну сирочад „Царица Јелена". За епископа нишког хиротонисан је маја 1913. За време I светског рата радио је на збрињавању ратне сиротиње и рањеника: више од стотину ратних сирочади преместио је из Београда у манастир Св. Романа код Ђуниса, а у манастиру Св. Јована код Ниша основао је Дом за слепу децу. Интерниран је 1915. са свештеницима и народом у Бугарску, одакле се вратио тек по ослобођењу 1918, затекавши поразну слику у својој епархији: Бугари су заклали 150 свештеника и поубијали много верног народа. У Епархији нишкој урадио је много: основао Привредну задругу, црквену штампарију „Св. цар Константин", покренуо епархијски службени лист Преглед и изградио на десетине нових храмова. Као потпредседник Средишног архијерејског сабора учествовао је у преговорима са Васељенском патријаршијом око стварања јединствене СПЦ обнављањем Пећке патријаршије. Као делегат СПЦ провео је три године у Чехословачкој помажући у организацији новостворене Чешке православне цркве, те у Прикарпатској Русији где се становништво враћало из уније. Доношењем Устава СПЦ 1931. основана је Загребачка епархија од делова Горњокарловачке и Пакрачке епархије, а Д. је изабран за њеног митрополита и на Цвети 1933. устоличен. Новој митрополији поставио је добре темеље за егзистенцију и рад у политички и национално осетљивој средини. У Загребу је основао женски манастир Св. Петке. Помагао је и остарелом епископу пакрачком Мирону у вршењу епископске службе. У време болести патријарха Варнаве и по његовој смрти, до избора патријарха Гаврила 1938, руководио је пословима Српске цркве и администрирао Архиепископијом београдско-карловачком. На дан проглашења НДХ (10. V 1941) ухапшен је у Загребу и у затвору и болници милосрдних сестара свирепо мучен и понижаван. На упорно инсистирање српске Владе код немачких окупатора, у бесвесном стању пребачен је јануара 1945. у манастир Ваведење у Београду. Не опоравивши се од последица претрпљеног мучења, убрзо је преминуо. Сахрањен је у манастирској порти. Одликован је Орденом Св. Саве I степена са лентом, Златном медаљом Обилића за храброст, Орденом Карађорђеве звезде IV степена, Орденом Белог орла IV степена и орденима југословенског и руског Црвеног крста. СА Сабор СПЦ прогласио га је 1998. за исповедника вере и уписао у календар светих под датумом смрти по јулијанском календару (31. децембар).

ЛИТЕРАТУРА: Митрополит Доситеј Васић епископ нишки 1913--1933, Ниш 1933; Споменица православних свештеника -- жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби, Бг 1960; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996; „Новопросијавши свети у Српској православној цркви", Гласник СПЦ, 2000, 8.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)