ДУЖИ

ДУЖИ, манастир са Храмом Богородичиног покрова, у истоименом месту код Требиња, на путу ка Дубровнику. Убрзо пошто су Млечани 1694. разорили манастир Тврдош, Д. су основали тврдошки монаси, населивши се код црквице Св. Пантелејмона, метоха Тврдоша. Храм је био мали, са равним таваном уместо свода и шест ћелија поземљуша покривених сламом. Обновљеној црквици промењено је посвећење у Успење Пресвете Богородице, у знак сећања на Тврдош чије су имање, приходи и манастирска слава прешли на Д. У њему су резидирали херцеговачки митрополити све до 1777. када је први епископ фанариот пренео седиште у Мостар, центар турске власти за Херцеговину. Храм је 1748. проширен, а цео метох унапређен и од тада се зове Д. То је све било омогућено захваљујући поклонима добијеним са разних страна: из Русије, од влашког војводе Басарабе, Михаила Милорадовића Храбрена и многих Срба, међу којима су били и трговац Куртовић из Трста, гроф Сава Владиславић и др. Заузимањем игумана Јевстатија (Дучића) добијен је ферман и 1855. саграђен је садашњи храм и ћелије за монахе. Следеће године Нићифор (Дучић) и Серафим (Перовић) отварају основну школу у манастиру, која је са малим прекидима радила до II светског рата. У манастиру je 1857. отворена духовна школа, а следеће године пресељена је у Житомислић. Манастир је био не само духовни него и национални центар херцеговачких Срба. Лука Вукаловић је са устаницима 1857. одавде кренуо у ослобођење Херцеговине, због чега су у фебруару 1858. Турци заузели и опљачкали Д., а монаси избегли у Дубровник. На заузимање руског конзула у Дубровнику монаси су од руске царице добили помоћ за обнову манастира. Нићифор (Дучић) подиже нови устанак 1861, придружују му се монаси, а Турци поново зазимају и наносе штету манастиру. На интервенцију руског, француског и аустријског конзула монаси су се вратили и обновили га. У устанку 1875. манастир је поново страдао, много вредних ствари је уништено, а само је део пренет у манастир Савина код Херцег Новог. Последњи ударац био је пожар 1886. када је изгорео кров храма, а остали су само камени зидови. Захваљујући помоћи од 200.000 форинти манастир је брзо обновљен. На северном зиду близу олтара постављена је бронзана плоча са ћириличним текстом којим је исказана захвалност цару Францу Јозефу на помоћи за обнову. По одласку фанариота двојица првих епископа били су пострижници овог манастира. После I светског рата у манастир су усељени руски монаси избегли после Октобарске револуције, али су их партизани 1941. побили, не дозволивши ни да им се подигне споменик. Манастир је опустео после II светског рата, а 1954. у њега се уселила војска ЈНА и ту остала до краја 1958. Од 1959. поново је у црквеним рукама, али руиниран, па је претворен у женски манастир. Када је Тврдош 1992. обовљен, храм у Д. је посвећен Покрову Пресвете Богородице. Обнова је текла мукотрпно, да би га хрватска војска 1992--1995. гранатирала. Поново је обновљен 1998. по пројекту проф. Николе Црнобрње, а трошкове обнове поднео је Милан Пешут из Љубиња.

Храм има уобичајен изглед за црквену архитектуру Херцеговине турског времена и представља комбинацију домаћег и византијског стила. То је једнобродна базилика, правоугаоне основе, са олтарском апсидом на истоку, без певничких апсида и куполе, са звоником на преслицу са три звона. Покривен је каменим плочама. Зидан је од белог камена, равних фасада, без архитектонских украса изузев мало рељефа, а олтар је нижи од крова брода. Унутрашњост је полуобличасто засведена. Руски монаси су 1935. живописали храм у маниру руског новог стила, али од тога ништа није сачувано. Нови живопис урадио је 2000--2003. Гаврило Марковић из Београда.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг V 1925, VI 1926.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Дучић, „Опис манастира Дужи и Тврдоша у Херцеговини", Пастир, 1869, 15, 16, 18, 19; В. Ћоровић, Херцеговачки манастири, Сар. 1912.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)