ДЕМОНСТРАЦИЈЕ

ДЕМОНСТРАЦИЈЕ, масовни политички, национални и социјални протести. Српска и југословенска држава су се више пута суочавале са овим специфичним обликом борбе, који је према мотивима, захтевима и методама имао различито порекло и циљ. На самом почетку XX в., 23. III (5. IV) 1903, протест трговачких помоћника у Београду прерастао је у велике д. више хиљада студената и грађана против режима краља Александра и недемократског Априлског устава из 1901. У сукобу демонстраната с војском и полицијом погинуло је пет људи, а шест је било рањено. Краљ је одговорио извођењем два државна удара у ноћи 24−25. III (6−7. IV), у којима је ради измене законодавства најпре суспендовао Устав, а потом га вратио на снагу. С обзиром на то да су такви краљеви поступци представљали грубо вређање парламентаризма и политичких права, ове се д. сматрају својеврсним уводом у Мајски преврат и свргавање династије Обреновић.

Прве д. у југословенској краљевини су избиле 5. XII 1918. у Загребу. Незадовољан проглашењем југословенског уједињења, део припадника 53. пешадијског пука царске и краљевске војске и 25. пешадијског пука краљевског домобранства побунио се, тражећи стварање хрватске републике. Наредних година протестовали су махом радници. Око 12.000 радника изашло је на улице Београда 7. X 1919, а у сукобу са полицијом погинуо је један демонстрант. Приликом д. железничара на Залошкој цести у Љубљани 24. IV 1920. погинуло је 13 радника. Након проглашења Обзнане, којом је забрањен рад КПЈ, око 10.000 демонстраната протестовало је у Загребу 31. XII 1920, а власти су одговориле увођењем ванредног стања. Велике д. студената у Београду и Загребу избиле су 28. V 1928. због противљења ратификацији Нетунских конвенција, којима су Ријека и Задар препуштени Италији. Атентат у Народној скупштини 20. VI 1928. на посланике ХСС довео је до д. око 30.000 људи у Загребу, а у сукобима са полицијом било је погинулих и рањених. Нове велике д. избиле су у Загребу 1. XII 1928. поводом десетогодишњице уједињења. Уочи првих избора после завођења диктатуре, 3--8. XI 1931. демонстрирали су студенти у Љубљани и Београду.

После доласка нациста на власт у Немачкој, д. све више попримају антифашистичко обележје. Поводом завршетка тзв. Лајпцишког процеса, у којем се судило за паљење Рајхстага, 23--24. XII 1933. протестовали су студенти Београдског универзитета, разбивши стакла на немачком посланству. Током студентских д., одржаних 1. II 1935, у сукобу са полицијом страдао је студент Мирко Срзентић. Две године касније, 1937, у марту се демонстрирало против посете Галеаца Ћана, министра спољних послова Италије, а у јуну против доласка немачког министра Константина фон Нојрата. Исте године су скупови подршке приликом посете председника Чехословачке Едварда Бенеша и министра спољних послова Француске Ивона Делбоса прерасли у антифашистичке и антирежимске д. Изузетан значај имао је протест свештенства СПЦ, православних верника и опозиционих странака, незадовољних намером владе Милана Стојадиновића да ратификује Конкордат са Ватиканом, с обзиром на то да су његове одредбе осигуравале верску и политичку предност Римокатоличке цркве у односу на права других цркава и вероисповести. Забрана власти да учесницима литије, организоване у Београду 19. VII 1937. у форми молебана за оздрављење оболелог патријарха Варнаве, допусте пролазак кроз главно градско шеталиште, изазвала је жесток сукоб са жандармеријом, током којег је испољен и снажан политички протест против режима. Будући да је више учесникa ових д. било повређено, догађај је назван Крвавом литијом, доводећи притом до велике политичке кризе. Када је Немачка у марту 1938. анектирала Аустрију, избиле су д. студената у Љубљани уз захтев за припајање Корушке, док су београдски студенти, протестујући, позвали колеге из Загреба да дигну глас против фашистичке експанзије у Европи. Широм земље демонстрирало се уочи децембарских избора 1938, а сахрана др Драгише Мишовића у Чачку јануара 1939. претворила се у антирежимске д. Поводом окупације Чехословачке марта 1939. у Београду су избиле велике д., а на годишњицу почетка II светског рата, 1. IX 1940, организовани су антифашистички протести у Београду, Загребу, Сплиту, Мостару, Љубљани, Марибору, Осијеку, Сиску, Скопљу, Никшићу. Одлука југословенских власти да потпишу протокол о приступању Тројном пакту довела је до државног удара, у којем је оборена влада Драгише Цветковића, као и 27. III 1941. до д. широм земље, нарочито у Београду, Јагодини, Крагујевцу, Нишу, Сарајеву, Ваљеву, Скопљу, Сплиту и другим градовима.

У време социјалистичке Југославије прве д. изазвала је одлука краља Петра II о обарању владе Ивана Шубашића. Иако је имала мали значај, КПЈ је у Београду и другим градовима подстакла д. Прве д. које су уздрмале социјалистичку Југославију били су студентски протести у Београду 1968, изазвани нерешеним проблемима у привреди и друштву, социјалном поларизацијом и растућом неједнакошћу, а инспирисани студентским немирима у Француској и Немачкој. До избијања студентских немира у Београду дошло је после претеране полицијске акције приликом сукоба између станара Студентског града и бригадира са радне акције који је избио првих дана јуна испред Радничког универзитета. Око 3.000 студената кренуло је према згради Савезне скупштине, али је колона заустављена недалеко од СИВ-а. Сутрадан, студенти су заустављени код подвожњака на Новом Београду. У акцији милиције повређенo je 134 студента и 21 милиционер. Већи изазов представљале су пак д. албанске националне мањине у октобру и новембру 1968, одржане у Призрену, Сувој Реци, Косовској Митровици и Пећи. До кулминације је дошло 27. XI, када су на Дан заставе, националног празника свих Албанаца, одржане велике д. у Приштини, а мање у Гњилану, Урошевцу, Подујеву, Призрену, Пећи и Сувој Реци. Тражено је доношење новог устава, промена статуса Косова и припајање Косову оних делова Македоније и Црне Горе у којима су живели Албанци. У покушају да уђу у зграду Покрајинске скупштине и Покрајинског секретаријата за унутрашње послове демонстранти су се сукобили са полицијом. Искована је парола „Косово република", а у више наврата су паљене југословенске заставе. Погинуо је један демонстрант, а више полицајаца, ватрогасаца и грађана је повређено. Иако су протести заказани за сутрадан, 28. XI, улазак тенковске колоне ЈНА у Приштину довео је до привременог смиривања прилика. Највеће д. Албанаца избиле су 1981. Иако су почеле као студентски протест у Приштини, убрзо су прерасле у агресивне и радикалне д. албанског становништва. Покренуте су најпре у Призрену 25. марта, када је група ученика и студената демолирала неколико излога и једно полицијско возило, а већи сукоби десили су се сутрадан у Приштини, када је рањено 12 полицајаца и 32 демонстранта. Истичући захтев да се ухапшени студенти пусте на слободу, демонстрирали су средњошколци у Обилићу, Вучитрну и Подујеву. Ситуација се заоштрила 1. априла, када се у центру Приштине окупило око 10.000 демонстраната, блокиравши најважније покрајинске институције, тражећи ослобађање ухапшених и проглашење Косова за републику. Током сукоба повређено је 17 полицајаца и 15 демонстраната. Пошто су кружиле гласине о десетинама мртвих, демонстранти су се поново окупили у Приштини сутрадан, 2. априла, када су због њиховог радикализма на улице изведени тенкови. Војска је запосела виталне објекте, а над градом су летели авиони и хеликоптери. Протести су ипак настављени, а у Приштину су стигле групе демонстраната из Подујева, Обилића и Девет Југовића. Истог дана, д. су организоване у Подујеву, Вучитрну, Липљану, Глоговцу, Ђаковици и Гњилану, тачније у 12 од 21 општине на Косову. Убијен је један полицајац и осморо демонстраната, повређено 258, а ухапшено око 2.000 људи.

У јесен 1988. избило је више различито мотивисаних д. Око 15.000 људи окупило се 5. октобра у Новом Саду са захтевом за смену покрајинског руководства. Број демонстраната је брзо растао, а пошто захтев да војска успостави ред није испуњен, покрајински руководиоци су поднели оставке. Дана 7. октобра избиле су д. у Титограду. Затражено је сређивање прилика на Косову и смена „неспособних политичара". С обзиром на то да се демонстранти нису разилазили, 9. октобра је дошло до интервенције полиције. Након што је 17. новембра извршена смена у врху партијског руководства на Косову, око 10.000 Албанаца окупило се у Приштини у намери да подржи смењене кадрове и искаже противљење намери да се мењају поједине одредбе Устава. До 21. новембра, када су забрањена јавна окупљања на Косову, око 100.000 Албанаца је демонстрирало на улицама Приштине, Истока, Подујева, Титове Митровице, Урошевца, Клине, Ораховца, Дечана, Витине и Гњилана.

Протести у главном граду Црне Горе поново су букнули 10. I 1989, када је на улице изашло више десетина хиљада људи. Под таквим притиском, републички и партијски лидери поднели су оставке. Када је Скупштина Косова требало да усвоји уставне амандмане 23. III 1989. избиле су д. Албанаца у Приштини и Урошевцу. До кулминације је дошло 27. марта, када је на улице Приштине, Призрена, Титове Митровице, Подујева, Пећи, Липљана, Гњилана и Суве Реке изашло око 58.000 људи. Насилне д. су настављене сутрадан, када је Скупштина Србије усвојила амандмане на Устав, а угушене су тек после одлучне интервенције полиције и доласка нових војних снага. У немирима су страдали два полицајца и 22 демонстранта, а Председништво Југославије је увело ванредно стање на Косову и Метохији. Нове д. Албанаца на Косову избиле су 30. X 1989, када је почело суђење Азему Власију. Демонстрирало се у Подујеву, Призрену, Урошевцу и Приштини, где је погинуо један демонстрант. Дана 24. I 1990. око 40.000 Албанаца тражило је прекид суђења и укидање ванредног стања. Д. су одржане у Приштини, Титовој Митровици, Урошевцу и Призрену. Више хиљада демонстраната окупило се 28. I у Сувој Реци, а 29. I у Липљану, Призрену, Урошевцу, Малишеву, Вучитрну, Дечанима, Гњилану, Глоговцу, Србици, Приштини и Косовској Каменици. Демонстранти су 30. I блокирали прилазе Подујеву, Витини и Урошевцу, заустављали и контролисали возила, чиме су узурпирали улогу државних власти. Полиција је жестоко интервенисала 1--2. II, те је погинуло 27 демонстраната и један полицајац, док је 110 лица повређено.

У Београду су 9. III 1991. избиле велике д. због односа ТВ Београд према опозицији. Затражена је смена руководства, као и телевизијски пренос седница Народне скупштине. У сукобу између демонстраната и полиције погинули су један полицајац и један демонстрант. Ухапшено је 213 демонстраната, међу којима и Вук Драшковић, лидер опозиционог СПО. Како би био успостављен ред, на улице су изведени тенкови ЈНА. Д. против присуства ЈНА одржане су у Сплиту 6. V 1991, испред Команде Војно-поморске области, када је убијен војник Сашо Гешовски.

Последње велике д. у југословенској држави догодиле су се 5. X 2000, изазване одбијањем режима да прихвати резултате избора за председника Југославије, према којима је опозициони кандидат Војислав Коштуница победио у првом кругу. Претходиле су им обуставе рада широм Србије, у школама, на факултетима, у позориштима, биоскопима, великим привредним субјектима и Рударском басену Колубара, због чега су настале тешкоће у снабдевању електричном енергијом, а блокиране су и најважније саобраћајнице. Опозиција је заказала велики митинг пред Савезном скупштином у Београду за 5. октобар. Процене говоре да је тога дана на улице главног града изашло око 500.000 демонстраната. Пре него што су говори предводника опозиције завршени, демонстранти су упали у зграду Савезне скупштине, а недуго затим и у Радио телевизију Србије, након чега је режим био приморан да призна изборну победу опозиције.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Петрановић, Историја Југославије 1918--1988, I, Краљевина Југoславија 1914--1941; III, Социјалистичка Југославија 1945--1988, Бг 1988; Б. Петрановић, Н. Жутић (прир.), 27. март 1941., тематска збирка докумената, Бг 1990; П. Марковић, „Служба Државне безбедности и албанске демонстрације на Косову 1968. Један документ", Историја 20. века, 1999, 1--2; В. Гajгер, Н. Барић, „Одјеци и обиљежавања 5. просинца 1918. у Независној Држави Хрватској", Часопис за сувремену повијест, 2002, 3; С. Батић (прир.), 9. март, документи, Бг 2010; Косово и Метохија 1912--2010: хронологија, Бг 2011; К. Николић, „Или ће Србија бити република, или ће престати да постоји. Уставне промене у Србији (I)", Историја 20. века, 2012, 2; „Не дамо Косово. Уставне промене у Србији 1989. (II)", Историја 20. века, 2012, 3; К. Николић, С. Цветковић, Срби и Албанци на Косову и Метохији у 20. веку (1912--1990), Бг 2014; С. Антонић, Још није готово: Милошевић, Бг 2015; С. Цветковић, Д. Бонџић, „Облици студентског отпора комунистичком режиму у Србији 1945--1990", Историја 20. века, 2017, 1; В. Петровић, „Распад СФРЈ: парализа, агонија, рат", Историја 20. века, 2018, 2; П. Ристановић, Косовско питање 1974--1989, Н. Сад -- Бг 2019.

Милан Гулић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)