ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА

ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА, облик унутрашњег уређења државе, кад поред централних органа, које бирају сви припадници бирачког тела, постоје и нецентрални, обласни или локални органи, које бирају бирачи с пребивалиштем у тим територијалним јединицама. У границама своје надлежности, ти органи доносе правно коначне одлуке, уз услов да те одлуке нису супротне уставу и законима државе. Тада се говори о постојању територијалне поделе власти, дељењу власти према територијалном мерилу, за разлику од функционалне поделе власти, која постоји када се државна власт дели по државним функцијама, тако што посебан државни орган (или низ органа) врши по једну од функција државне власти. Територијалном поделом власт се дели по деловима државне територије, функционалном по врстама државних функција. Д. постоји и кад централни органи, на основу уставног или законског овлашћења, преносе нецентралним органима одлучивање о појединим питањима из своје надлежности (делегација), с тим што у првом случају постоје знатно јача јемства д. Д. може бити територијална и нетериторијална. У првом случају јединице д. су територијалне јединице у држави -- општине, срезови (дистрикти), области и сл. Ако се врши на основу личних својстава групе лица, онда су оне јединице д., које тиме постају надлежне за послове који се само њих тичу. Ако се, пак, врши на основу групе послова који имају карактер јавних служби, говори се о реалној д. (д. у области железница, пошта, здравља, образовања, социјалног осигурања и сл.). Појам д. углавном се везује за територију. Територијална д. креће се у распону од локалне самоуправе до федерације (тзв. мега д.). Сви ти облици д. служе да онемогуће усредсређивање власти у једном органу или чак једној личности, а тиме спречавају њене евентуалне злоупотребе. Када д. није било, моћ владаоца прелазила је у свемоћ. Д., уз то, доводи до веће политичке активизације грађана и стварања простора за њихово учешће у вршењу јавних послова. То даје боље резултате у раду, јер они који одлучују боље познају локалну средину у којој живе, па ће својим одлукама боље задовољити и погодити локалне потребе.

Док је Србија била у Турској није могло бити говора о д., премда је административна подела Турске важила и на територији на којој ће касније настати Кнежевина, а потом Краљевина Србија. Међутим, независно од те територијалне поделе, државна власт је била строго централизована, тако да територијалне јединице нису биле и јединице д. У српској држави Првог устанка, вазалној Кнежевини Србији, потом самосталној Кнежевини Србији, па од 1882. Краљевини Србији територијалне јединице биле су по својој природи више административне него самоуправне. Ни када се држава Србија улила у заједничку државу с непризнатом државом Словенаца, Хрвата и Срба (аустроугарских Југословена), у тој држави није било д. Ипак, државни централизам није био у стању да од више нација направи једну нацију. Процес д. је отворен, а да се за његову крајњу примену није ни знало, стварањем Бановине Хрватске 1939. Но, убрзо затим Југославија је ушла у II светски рат у којем је њен уставни поредак почео да се мења „одоздо"-- стварањем, уместо дотадашњих органа власти, народноослободилачких одбора за уже и шире територијалне јединице, којима су, сем војних, повераване све друге функције државне власти. Централни органи нове државе (ДФЈ) образовани су тек на Другом заседању АВНОЈ-а, 29. XI 1943. По окончању II светског рата и стварању ФНРЈ (на седници Привремене народне скупштине 29. XI 1945), та држава је била Уставом од 1946. правно обликована. Њиме и пратећим законодавством о народним одборима (из сложенице „народноослободилачки" отпала је реч „ослободилачки", јер је рат био завршен а земља ослобођена од окупације) било је успостављено централистичко државно уређење (тзв. административни социјализам). Тек је Уставним законом о основама друштвеног и политичког уређења ФНРЈ и савезним органима власти од јануара 1953. „самоуправљање радног народа у општини, граду и срезу" проглашено једним од основа друштвеног и политичког уређења земље (чл. 4), исто као и „самоуправљање произвођача у привреди и друштвена својина на средствима за производњу". Уз та три „основа" друштвеног и политичког уређења земље, „зајемчено је самоуправљање радног народа у области просвете, културе и социјалних служби". После федералних и аутономних јединица, две основне територијалне јединице д. биле су, почев од 1955, срез и општина с увећаном територијом, што није обележје територијалне д., којој је циљ да приближи власт народу, тј. локалном становништву, што је оствариво кад територијалне јединице нису превелике. Срез је обухватао више општина, а као територијална јединица у Југославији био је коначно укинут 1967, чиме је територијална самоуправа постала једностепена. И после нестанка Југославије, самостална држава Србија задржала је, с незнатним корекцијама, територијалну поделу коју је већ имала у њој. Данас се у Србији територијална д. састоји у самосталном и пренесеном делокругу (надлежности) аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе (све оне имају функције општине) и у самосталним органима које, кад је реч о локалној самоуправи, бира локално становништво. Постоје и облици непосредног учешћа грађана у обављању одређених послова јединица локалне самоуправе. Држава је за себе задржала надзорна права (углавном ради обезбеђења уставности и законитости). У вршењу тих права према јединицама локалне самоуправе државу представљају Влада, односно ресорно министарство или министарство надлежно за послове локалне самоуправе.

ЛИТЕРАТУРА: Л. М. Костић, Административно право Краљевине Југославије, 1, Бг 1933; Р. Гузина, Општина у Кнежевини и Краљевини Србији. Део 1(1804--1839), Бг 1966; М. Јовичић, Структура и територијална основа локалне самоуправе у европским земљама, Бг 1974; Р. Гузина, Општина у Србији (1839--1918), Бг 1976; Р. Маринковић, Локална самоуправа, Бг 1998; М. Станковић, Локална самоуправа у Србији, Бг 2015.

Р. Марковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)