ДНЕВНИК

ДНЕВНИК, акционарско друштво за новинско-издавачку делатност у Новом Саду. Са неколико десетина стално или привремено запослених, са ревијом Добро јутро и дечјим новинама Невен и Мали невен, са уделима у самосталним новинским предузећима „Дневник Војводина прес д. о. о." (дневни лист Дневник, 45%) и „Дневник -- Пољопривредник а. д." (двонедељник Пољопривредник, 100%), са празном зградом угашене штампарије и Палатом штампе на Булевару ослобођења чуји су добар део заузели закупци -- скромни је настављач „Дневник холдинга а. д.", претходно „НИШРО Дневник", израслог средином XX в. из Слободне Војводине у једну од најмоћнијих новинско-издавачко-штампарских корпорација на тлу бивше државе Југославије. Растао је око дневног листа Дневник, али значајно ширећи делатност, под плаштом Покрајинског одбора Народног фронта, па Социјалистичког савеза радног народа и Скупштине Војводине (од 1991), али је у тектонске политичке и друштвено-економске промене 90-их година ушао са ослабљеним тиражима, застарелом опремом и без мотивације и енергије за велике и неизбежне промене.

Осамдесетих година XX в. „НИШРО Дневник" је имао око 1.600 запослених и веома развијене све делатности из свог назива. Тиражи дневног листа Дневник достизали су до 100.000 примерака, ревија Добро јутро покривала је претплатом целу Југославију са преко 150.000, Пољопривредник са око 70.000, Ловачке новине 90.000--100.000 претплатника, Траг, Еликсир и др. Тиражи од сто и више хиљада били су готово обична појава и у издавачкој делатности за рото и цртане романе, уџбенике, књиге. Д. је имао 11 пословница на територији Војводине и једну у Београду, 230 продајних објеката, од којих 59 у Новом Саду, а користио је и услуге других диструбутера. Имао је седам основних организација удруженог рада (касније друштва са ограниченом одговорношћу) и радну заједницу Заједничке службе. Самостално су деловале (са ограниченом одговорношћу) Редакција Дневника, Пољопривредник, Издавачка делатност, Редакција издавања новина (касније Новине и часописи), Економска пропаганда, Пословнице (касније Промет) и Штампарија.

Штампарија Д. са око 500 радника у четири смене била је 80-их година међу најопремљенијим и највећим у земљи. Уз стару црно-белу Пламагову ротацију, цинкографију и техничку припрему са фото-слогом, имала је и солидну табачну штампу и велику књиговезницу, набавила је још једну црно-белу новинску ротацију мањег капацитета, Нохабову офсет ротацију за четворобојну штампу, па табачну петобојку. Поред штампања листова, ревија и књига из своје куће, штампарија је пружала услуге и многим новинским и издавачким предузећима, као и радним организацијама које су имале своја гласила. Класичну штампу напушта тек крајем 1993, када повлачи из употребе последње машине које су радиле са оловом. Компјутерски усавршава и проширује фото-слог, избацује стару цинкографију, илустрације снима на скенерима и на филму, уређује и студио са литографском припремом, уводи полимер-технику за високу штампу. Ипак, више није могла да држи корак са конкуренцијом која је већ имала велике вишебојне новинске и акциденичне ротације. У најближем окружењу ничу стотине нових штампарија које узимају најбоље машинисте и послове.

Компанија плаћа данак вишегодишњем одсуству пословног одговора на нову друштвену и привредну стварност: системске промене, пад тиража, губитак југословенског тржишта, сиромашење читалаца и оглашивача, драстичан пад обима послова у свим организационим деловима а несмањени огромни трошкови плата, режије и великог а сада неискоришћеног пословног простора на елитној локацији. У надолазећи талас приватизације, због повлачења државе из медијских кућа, Штампарија улази са око пет, Новине и часописи са два, а „Дневник холдинг", односно „Дневник а. д." са преко три милиона евра дуга. Повериоци почињу да распродају имовину, а стечај и банкрот фирме изгледао је као исход без алтернативе пред новом управом која је стартовала почетком 2014. У периоду 2015--2018. одвијала су се у Д. два кључна процеса: приватизацијa по Закону о јавном информисаању која је завршена преносом капитала на раднике и пензионере и усвајањe у Привредном суду Унапред припремљеног плана реорганизације (УППР) који је сачинило пословодство како би избегло стечај. Води се и сизифовска борба да се фирма, иако је имала капитал знатно већи од дугова, у међувремену не угаси због превисоких трошкова, неликвидности и блокаде рачуна. УППР је прошао, радници су продали своје акције, повериоци су исплаћени, а нови власник новосадски Галенс инвест наставио је делатност Д.

Директори Д. били су: Радомир Радујков (1953--1954), Слободан Пошарац (1954--1963), Душан Драгинчић (1964--1974), Јован Виловац (1975--1979), Витомир Сударски (1979--1985), Јован Смедеревац (1985--1989, 2005--2006), Душан Томић (1989--1990), Миодраг Караџић (1990--1993), в. д. Драган Радевић (1993), Миленко Шакотић (1993--1994), Милан Антић (1994-- 2000), Вера Шоти (2000--2005), Саво Добранић (2006--2010), Јасмина Машуловић (2010--2012), Татјана Брдар (2012--2014), Светозар Карановић (2014--2018), Гордана Живковић (од 2018).

ИЗВОРИ: Архива Дневника; Архива Агенције за привредне регистре.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија Новог Сада, 7, Н. Сад 1996.

Светозар Карановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)