ДОЛАМА

ДОЛАМА (тур.: јаничарско парадно горње одело), мушки и женски свечани капут од љубичастог (мор), зеленог, црвеног и црног атласа, баршуна или чоје са дугим рукавима. Термин je изведен из турског инфинитива dolamak (завртати скуте) и односи се на начин ношења војничког, јаничарског кафтана, чији су скути (пешеви), приликом путовања и лакшег ходања, завраћени за појас. У XVI в., осим јаничара, д. носе и турски феудалци а од XVII в. хришћански племићи и официри Војне крајине, па је то један од разлога што је овај назив рано прихваћен у нашем и другим европским језицима. Војничка д. у Србији подразумевала је врсту мушког капута до колена, касније до бедара, доламица, са дугачким узаним рукавима, украсима од гајтана и златним или сребрним дугметима. Официјелни јаничарски хаљетак временом постаје елемент свечане народне ношње. Мушка д., инвентар градске ношње оријенталног типа, дуга је до земље или колена са дугим затвореним или разрезаним рукавима, чевкен, који слободно падају или се спајају на леђима, један за други да не ометају руке, док други начин ношења подразумева преклапање пешева спреда и опасивање свиленим и кожним појасом. На прсима и рукавима украшаване апликацијама свиленог и позлаћеног гајтана, срмом, кићанкама и украсном позамантеријском, казаском дугмади. У Србији су до средине XIX в. д., чевкен, носили имућни грађани, а у Црној Гори, Македонији и Босни и Херцеговини нешто дуже. Женска д. најчешће je израђена од црвене чоје и дуга до испод колена. Горњи део припијен је уз тело, а доњи део, у облику звона, богато је набран -- на ребарњаке. Ивице су опточене вишеструким срменим гајтаном, а на грудима и дуж пешева израђен је златовез у плитком рељефу са мотивима круга и биљним украсима. У сеоским срединама д. је од белог или смеђег сукна или кројена од смеђе чоје. Срби и Власи у југоисточној Србији носили су д. од белог сукна дугу до колена са рукавима, опточену гајтаном од црне вуне. На прсима се копчала и опасивала вуненим појасом, тканицом. У околини Врања и Бујановца мушкарци су одевали кратку д. од смеђег сукна или чоје, отворену спреда и оивичену гајтаном наранџасте, зелене и плаве боје. Свечане д. су израђивале градске занатлије: терзије (кројачи), чохаџије и кафтанџије, а једноставне -- сукнене, за сеоско становништво, абаџије, клашњеџије (сукнари).

ЛИТЕРАТУРА: В. Карић, Србија, Бг 1887; Ј. Ердељановић, Етнолошка грађа о Шумадинцима, Бг 1951; Д. Николић, Одевање граничара Војне крајине у XVIII и XIX веку, Бг 1978; А. Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, Сар. 1979.

Вилма Нишкановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)