ДЕВИЋ, Драгослав

ДЕВИЋ, Драгослав, етномузиколог, универзитетски професор (Пожаревац, 15. VIII 1925 -- Београд, 21. IX 2017). На Музичкој академији у Београду дипломирао теорију музике 1951. Исте године постао је професор солфеђа, теорије, историје музике и музичког фолклора у музичкој школи „Станковић" у Београду. Дечачка љубав према народној музици (свирао виолину и певао) одвела га је на студије етнологије, које је на Филозофском факултету у Београду, упоредо са радом у музичкој школи, завршио 1958. На Музичкој академији (од 1973. Факултет музичке уметности) у Београду ради од 1962. када је изабран у звање асистента за предмет музички фолклор. Како је тадашњи професор Миодраг Васиљевић већ био болестан, преузео је његова предавања, а после Васиљевићеве смрти 1963. стао на чело Одсека за музички фолклор, који је водио све до одласка у пензију 1990. Био је председник Међународне организације за народну уметност (IOF) од оснивања 1981. до 1986, а поводом њене двадесетогодишњице проглашен је за председника Научноистраживачког комитета за Европу и почасног члана IOF. Добитник је Вукове награде (1990).

Делатност Д. обухвата педагогију и научна истраживања. На Музичкој академији, П. Коњовић, Н. Херцигоња, па и М. Васиљевић, предавачи музичког фолклора, располагали су веома скученом базом снимака на лошим медијима, па се настава претежно сводила на певање нотних примера које су записали сами предавачи. Д. је увео значајне промене готово од самог почетка. Инсистирање на аутентичном снимку и његовом презентовању уз коментаре постаје његов заштитни знак. Веома брзо уводи у наставу и обавезно студентско теренско истраживање којим је систематски стваран значајан фонд аудио-записа. Тај вишегодишњи процес мелографисања теренских снимака је у периоду до 1980. довео до формирања каталогизиране збирке са преко 10.000 записа народних песама праћених мелопоетским анализама, сачињеним по начелима финске методе. Од 1981. у педагошком раду прикључује му се и асистент Димитрије Големовић, а почев од 1989. и други етномузиколози, укључујући и етнокореолога и етнолога Оливеру Васић, која тада почиње да предаје народне игре.

Истраживачки рад Д. тесно је повезан са његовим педагошким деловањем. Још 1951. започео је плодну сарадњу са Радио Београдом, те предводио екипе које су на терену бележиле народно музичко благо. Ова сарадња, од 1967. и са Телевизијом Београд, омогућила је формирање значајног фонда снимака, од којих су неки похрањени у архиву Радија, али се готово сви налазе и у данашњем Фоноархиву ФМУ, који је Д. основао 1990. Сакупљену грађу презентује како кроз радове публиковане у домаћим и међународним стручним гласилима (С. Радиновић, „Библиографија, дискографија и филмска остварења проф. др Драгослава Девића", у Д. Големовић (ур.), Човек и музика, Бг 2003), тако и у форми обимних монографија. Посебан значај имају Народна музика Драгачева (Бг 1986), монографска студија о фолклорном подручју с којим је тесно повезан (1961. био је један од покретача Сабора у Гучи) и у којој се посебно испољава проучавање процеса који утичу на традицију (сакупљена грађа креће се у распону од неколико деценија), те Народна музика Црноречја (Бг 1990), монографија настала на основу докторске тезе, којом први у српску етномузикологију уводи примену савремених светских етномузиколошких токова и поставља камен-темељац за наредна истраживања. Посебно је значајна и његова вишегодишња сарадња са шведским часописом Studia Instrumentorum Musicae Popularis, у чијих седам бројева, између 1969. и 1985, саопштава радове о народним музичким инструментима Србије. Аутор је више од 20 етно-филмова реализованих током сарадње са Телевизијом Београд.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Големовић (ур), Човек и музика, Бг 2003.

Младен Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)