ДИСКРИМИНАЦИЈА

ДИСКРИМИНАЦИЈА (лат. discriminatio: раздвајање), дељење према различитим особинама, разликовање, оспоравање, умањење, искључивање права или неједнако понашање према појединцима, групама, националним мањинама, народима и државама. Може постојати у међуљудским односима, друштвеним и међународним односима. Испољава се у различитим облицима и настаје: због припадности одређеној раси (расна д.), полу (полна д.), сексуалној оријентацији (сексуална д.), нацији или националној мањини (национална д.), вери (верска д.), култури (културна д.), идеологији или схватањима (идеолошка д.), старосном добу (старосна д.), због неједнаког поступања у међународним економским односима (економска д.), у области рада (радна д.) и др. Не сматрају се д. посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају с осталим грађанима -- тзв. позитивна д. (чл. 21. ст. 4. Устава Републике Србије). У међународним односима јесте средство економског и политичког притиска једне државе или више држава на друге државе и народе. Испољава се у неједнаком поступању једне државе према другој држави или једног привредног субјекта према другом субјекту у међународним трговачким пословима и др. Нека држава (продавац на чијем подручју има своје седиште) може се неједнако односити према купцима одређене робе из разних земаља са циљем да отежа робну размену са одређеним физичким и правним лицима односно појединим земљама ради постизања неких политичких и економских циљева. Ову, економску д., држава (њен привредни субјекат) врши тако: да одреди више цене за робу исте врсте коју продаје појединим државама (привредним субјектима); да уведе различите царинске стопе за робу исте врсте која се извози (увози) разним државама (привредним субјектима); да наметне порезе и разне таксе за одређену врсту робе; да пропише административне дозволе и различите управне поступке који претходе продаји или куповини робе; да створи монополистички положај за одређене привредне субјекте који извозе или увозе поједину врсту робе тако да наступају на тржишту дискриминаторски; да уведе посебне мере санитарне заштите према роби одређеног порекла или директно забрани увоз и извоз у одређене земље. Најоштрији вид економске д. састоји се у потпуној економској блокади једне или више земаља.

Ради умањења или спречавања д. у међуљудским односима закључено је више међународних и регионалних уговора који су донесени под окриљем Уједињених нација и Савета Европе. Забрана расне и сваке друге д. постала је начело међународног права (чл. 1. тач. 3. и чл. 13. тач. б Повеље Уједињених нација (1945)). По свом значају и делотворности издваја се Конвенција за заштиту људских права и основних слобода (1950) настала у оквиру Савета Европе. Државна заједница Србија и Црна Гора потписала је ову конвенцију 2003. Ратификациони инструменти Државне заједнице Србија и Црна Гора предати су генералном секретару Савета Европе 2004. и од тада она обавезује обе некадашње државе чланице, као унутрашње право. Одредбе о забрани д. и њеном укидању садржане су у: Конвенцији о укидању свих облика расне д. (1965); Међународном пакту о грађанским и политичким правима (1966); Међународном пакту о економским, социјалним и културним правима (1966); Конвенцији о елиминацији свих облика д. жена (1979); Конвенцији о правима детета (1989); Међународној конвенцији о заштити права радника миграната и чланова њихових породица (1990 -- није ступила на снагу); Оквирној конвенцији за заштиту националних мањина (1995); Конвенцији о правима лица са инвалидитетом (2006) и др.

Потврђени међународни уговори део су правног поретка Републике Србије и не смеју бити у супротности с Уставом, а закони и други општи акти не могу бити у супротности са потврђеним међународним уговорима (чл. 194. ст. 4. и 5. Устава Републике Србије). Као једно од основних начела Устав Републике Србије усваја забрану сваке д. и прописује да су сви пред Уставом и законом једнаки, те да свако има право на једнаку законску заштиту, без д. (чл. 21. ст. 1--3). Држава јемчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности (чл. 15). Ово начело подробније је уређено и другим одредбама Устава. Брак се закључује на основу слободно датог пристанка мушкарца и жене пред државним органом. Закључење, трајање и раскид брака почивају на равноправности мушкарца и жене, а ванбрачна заједница се изједначава са браком, у складу са законом (чл. 62). Родитељи имају права и дужности да издржавају, васпитавају и образују своју децу и у томе су равноправни (чл. 65. ст. 1). Породични закон (2005) начело равноправности супружника (чл. 3) и ванбрачних другова међусобно протеже на све њихове личне, личноимовинске и имовинске односе. Родитељске дужности и права супружника према деци (из крвног сродства и сродства по усвојењу) изједначени су. Закон о наслеђивању (1995) у наследним правима потпуно изједначава мушка и женска лица, супружнике, те брачну и ванбрачну децу.

Заштита права националних мањина уређена је пре ступања на снагу важећег Устава Републике Србије, Законом о заштити права и слобода националних мањина (2002) који је и даље, са доцнијим изменама и допунама, на снази. Закон забрањује сваки облик д. Прописује мере које морају предузети органи власти у Републици Србији са циљем обезбеђења пуне и делотворне равноправности „између припадника националних мањина и грађана који припадају већини" и одређује да ће власти доносити правне акте и предузети мере са циљем „поправљања положаја лица која су припадници ромске националне мањине" (чл. 4). Припадници националних мањина имају право да слободно одржавају мирољубиве односе с лицима која законито бораве у другим државама, посебно са онима са којима имају заједнички етнички, културни, језички и верски идентитет или заједничко културно наслеђе (чл. 6). Заштита права националних мањина са циљем остваривања потпуне равноправности и очувања њиховог идентитета предвиђена је у члану 14. Устава Републике Србије.

Закон о забрани д. -- ЗЗД (2009) прописао је општу забрану д., предвидео њене облике, регулисао поступак за заштиту од д. и установио Повереника за заштиту равноправности, као самостални државни орган. Изразе „дискриминација" и „дискриминаторско поступање" ЗЗД је конкретизовао. Ови изрази означавају: свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима (чл. 2. ст. 1. тач. 1. ЗЗД). Д. може бити „непосредна и посредна као и повреда начела једнаких права и обавеза, позивање на одговорност, удруживање ради вршења дискриминације, говор мржње и узнемиравање и понижавајуће поступање" (чл. 5. ЗЗД). Забрана д. предвиђена је и другим законима. Посредну или непосредну д. и свако прављење разлике или неједнако поступање „по било ком основу" забрањује члан 5. Закона о младима (2011). Онемогућавање непосредне или посредне д. по основу пола (да би се обезбедиле једнаке могућности без обзира на пол) уређено је Законом о равноправности полова -- ЗРП (2009). Закон о основама система образовања и васпитања (2017) прописује да су држављани Републике Србије једнаки у остваривању права на образовање и васпитање и забрањује д. и дискриминаторско поступање „на непосредан или посредан, отворен или прикривен начин" (чл. 3. ст. 2. и чл. 110. ст. 1). Закон о раду (2005), у складу са чланом 60. став 3. Устава Републике Србије (да су свима, под једнаким условима), доступна сва радна места, забрањује непосредну и посредну д. лица која траже запослење (чл. 18--23). Такође, Закон о спорту (2016) забрањује непосредну и посредну д. „укључујући и говор мржње, по било ком основу, спортиста, спортских стручњака, спортских организација и других лица учесника у систему спорта" (чл. 4. ст. 3--10).

Кршење забране д. -- ускраћивање или ограничавање права човека и грађанина утврђена Уставом, законима или другим прописима или потврђеним међународним уговорима -- представља кривично дело повреде равноправности, кажњиво затвором до три године. Уколико кривично дело учини службено лице у вршењу службе, казниће се затвором од три месеца до пет година (чл. 128. Кривичног законика -- КЗ). Као посебна кривична дела, којима се санкционише д., прописана су: повреда права употребе језика и писма (чл. 129. КЗ); повреда слободе изражавања националне или етничке припадности (чл. 130. КЗ) и повреда слободе исповедања вере и вршења верских слобода (чл. 131. КЗ). Важећем систему забране д. и њеном санкционисању претходила су уставна и законска решења која нису на једнак начин штитила све грађане у Србији.

Устав Књажества Сербије (Сретењски устав из 1835) предвидео је само равноправност Срба: „Сваки Србин и без сваке разлике једнак је пред законима српским, како у обрани тако и у казни на свим судовима од најмањег до највећег" (чл. 111). Устав из 1838 („Турски устав") гарантује Србима одређена права (право располагања сопственим добрима укључујући и тестаментално располагање, право да не може бити кажњен пре него што га на то осуди суд -- чл. 46--49. и др.), али не садржи одредбе о њиховој равноправности. Устав од 1869. одређује да су „сви Срби пред законом равни", да „имају једнака права на сва државна звања, уколико испуне услове, законом прописане, и имају способности за то" (чл. 23. и 24). Устав за Краљевину Србију од 1888. прописује: „Сви су Срби пред законом једнаки" и „Грађанима српским нити се могу давати, нити признати титуле племићства" (чл. 7. и 8), а ове одредбе преузео је и члан 25. Устава Краљевине Србије из 1901. Уставом из 1903. враћен је у живот Устав из 1888. уз незнатне измене. Члан 4. Устава Краљевине СХС од 1921. одређује: „Држављанство је у читавој Краљевини једно. Сви су грађани пред законом једнаки. Сви уживају једнаку заштиту власти. Не признаје се племство ни титуле, нити икаква преимућства по рођењу." Ове одредбе, с истом формулацијом, прихватио је у целости и члан 4. Устава Краљевине Југославије из 1931. Устави Србије су истицали да су Срби пред законом једнаки, а Устав СХС и Устав Краљевине Југославије прихвата начело једнакости свих грађана, што јесте несумљив напредак у положају становника у држави. Наведени устави нису предвиђали равноправност жена са мушкарцима. Српски грађански законик -- 1844 (престао је да важи тек 1946, ступањем на снагу Закона о неважности правних прописа донетих пре 6. IV 1941. и за време непријатељске окупације) одређивао је делимичну пословну способност удате жене: „Младолетнима уподобљавају се и сви они који не могу или им је забрањено сопственим имањем руковати; такви су сви ума лишени, распикуће судом проглашене, пропалице, презадуженици, којих је имање под стециште потпало, удате жене за живота мужевља" (параграф 920). Преживела супруга није уврштена у круг ближих законских наследника. Могла је наследити умрлог мужа само у случају да иза њега нема мушких наследника ни из десетог наследног реда (имала је право на удовички ужитак). Једнакост не само грађана него и равноправност жена с мушкарцима прокламована је тек у Уставу ФНРЈ (1946). Сви грађани ФНРЈ „једнаки су пред законом и равноправни су без обзира на народност, расу и вероисповест. Не признају се никакве привилегије по рођењу, положају, имовном стању и степену образовања" (чл. 21. ст. 1. и 2). „Жене су равноправне с мушкарцима у свим подручјима државног, привредног и друштвено-политичког живота. За једнак рад жене имају право на једнаку плату као и мушкарци и уживају посебну заштиту у радном односу" (чл. 24. ст. 1. и 2). Основни закон о браку (1946) одредио је да пословну способност стичу под истим претпоставкама жена и мушкарац и једнака сва остала права за брачне другове (жену и мужа). Закон о наслеђивању (1955) прописује иста наследна права за оног брачног друга који је надживео оставиоца без обзира на пол. Доцније донесени устави и закони поступно су ширили круг права и слобода грађана.

И. Бабић

Д. у образовању може да се појави при упису у образовну установу, у процесу формирања и функционисања ученичких и других школских органа и тела, током креирања и усвајања наставних планова и програма, у свакодневној комуникацији и међусобним односима између учесника процеса, кроз наставни процес, кроз садржаје у уџбеницима, процес запошљавања, остваривања права на стручно напредовање и усавршавање, управљање школом и сл. Три најтранспарентнија индикатора д. у образовању јесу: доступност образовања -- проценат ученика којима је образовни систем неприступачан; искуства током образовања -- проценат оних који не могу да прате наставу због недовољне прилагођености васпитно-образовног процеса; вредновање образовних резултата -- проценат ученика који су неравноправно оцењени. На 11. заседању Опште конференције Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) још 1960. усвојена је Конвенција против д. Такође, постоје и мере позитивне д.: ослобађање од плаћања школарине социјално-економски депривилегованим групама, обезбеђивање бесплатних уџбеника за исте, и др. Образовно-васпитни процес има кључну улогу у превенцији д. Стварање сигурног и подстицајног окружења и атмосфере сарадње, толеранције, међусобног поштовања и отворене комуникације међу актерима образовног процеса развија систем позитивних вредности које делују превентивно на појаву д. Школа је дужна да спроводи превенцију кроз програме и развој садржаја у школи који промовишу толеранцију, значај културе људских права и антидискриминационе вредности. Такође, школа треба да развија и спроводи програме који подстичу партиципацију ученика, родитеља и сарадњу са наставницима и управом школе на осмишљавању правила понашања којима се промовише међусобно уважавање. У циљу снажења превенције, установе би требало и да се укључују, учествују и развијају пројекте обуке за наставнике и друге учеснике образовног процеса који раде са младима за стицање потребних знања и вештина за препознавање, превенцију и поступање у случајевима дискриминаторног понашања. У другој деценији XXI в. у Србији, као део владине просветне политике, покренути су многобројни антидискриминаторни програми у образовању. Након распада СФР Југославије појавио се проблем образовања на матерњем језику Срба који су постали национална мањина у новоформираним државама. Овим проблемом се углавном баве локалне српске организације и поједине културно-просветне установе у Србији, попут Матице српске.

Н. Вујисић Живковић

ЛИТЕРАТУРА: Б. Благојевић, Наследно право СФРЈ, Бг 1971; Филозофијски рјечник, Зг 1984; Д. Мрђеновић, Устави и владе, Бг 1988; С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838--1858), Бг 1990; С. Куколеча, Организационо-пословни лексикон, 1, Бг 1990; Н. Петрушић, К. Бекер, Практикум за заштиту од дискриминације, Бг 2012; И. Бабић, Коментар Породичног закона, Бг 2014; Н. Петрушић, И. Крстић, Т. Маринковић, Коментар Закона о забрани дискриминације, Бг 2016; И. Бабић, Грађанско право, 3 -- Наследно право, Бг 2017; В. Беширевић, С. Царић, М. Драшкић и др., Коментар Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Бг 2017.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)