ДЕМОКРАТИЈА

ДЕМОКРАТИЈА, гласило Демократске странке које је излазило у Београду 1945. Издавање је започело после Трећег заседања АВНОЈ-а (7−10. август) и оставке Милана Грола, страначког шефа, на место потпредседника у Привременој влади ДФЈ (18. август), а у време припрема избора за Уставотворну скупштину, заказаних за 11. XI 1945. С обзиром на то да су се кључне политичке дискусије односиле на питање државног уређења, првенствено на решавање дилеме између републике и монархије, начело конституисања федералних јединица и озакоњивања македонске и црногорске нације, те да је Демократска странка била предводник опозиције изван Народног фронта под контролом КПЈ, ове околности су условиле покретање Д. као недељног политичког листа и одредиле теме о којима је писано. Први број изашао је 27. септембра, а последњи, седми по реду, 8. новембра. Уредник и аутор већине уводника и најзначајнијих текстова био је М. Грол, али су важне прилоге давали и други страначки прваци, попут Михаила Божовића. Писано је о свим актуелним проблемима, првенствено о растућој економској кризи и потреби збрињавања ратом опустошених крајева, о усклађивању обнове земље са истим процесом у свету, о нужности поштовања демократских принципа, одлучујућој вољи КПЈ и њеном наметању приликом доношења одлука од значаја за будућност државе, често уз употребу политичког насиља према неистомишљеницима. Не оспоравајући идеју федералистичког уређења, с којим се Демократска странка сагласила већ 1933, Д. се противила мерилима које је усвојила КПЈ, а која су одрицала право грађана и народа да о њима изнесу мишљење. Најтежи спор отваран је притом због признања македонске и црногорске нације, будући да су демократе већ из предратне идеологије комуниста схватале да ће оно бити учињено на штету интереса и будућности српског народа. Слажући се, иако нерадо, са посебношћу македонског народа, истицале су недељивост моравско-вардарске линије и чињеницу да је Македонија планирана првенствено као културна целина, без могућности самосталног економског напретка. Аргументи Милована Ђиласа о црногорској нацији пак тумачени су као магловити и неодређени, уз одлучно подсећање да су се Црногорци током своје историје увек осећали као Срби, што је потврђено не само одлуком Подгоричке скупштине новембра 1918. него и масовним устанком из јула 1941, подигнутим против италијанске протекторатске власти и црногорских сепаратиста. За демократе је ово питање отуда било политичко, а не национално, срачунато на то да се силом створи црногорска индивидуалност и тиме оправда настанак црногорске федералне јединице. Д. је због изношења таквих ставова непрестано критикована од стране комуниста, те је и М. Ђилас признавао да се кампања плански стално разбуктавала, све док омладинци, са знањем партијског вођства, нису извршили јавно паљење. Након тога дата је и изјава о наводном одбијању графичких радника да штампају лист отворене опозиционе садржине.

ЛИТЕРАТУРА: В. Коштуница, К. Чавошки, Страначки плурализам или монизам. Обнова и затирање послератне опозиције, Бг 1990; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939−1945, Бг 1992; М. Павловић, Историја Демократске странке 1941−1952, Бг 2010; М. Радојевић, Милан Грол, Бг 2014.

Мира Радојевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)