ДУХОВНИ СУД,

ДУХОВНИ СУД, орган црквене власти у Србији који је постојао при свакој епархији. Судио је за преступе свештеника, монаха и обичних верника против црквене дисциплине, кривице свештеника, свештеничке спорове, брачне спорове и разводио бракове. Током историје организација Цркве и црквених судова у Србији мењала се и прилагођавала не само канонима него и историјским условима. У средњовековној Србији црквено судство било је потпуно сагласно канонима (Закон Светих отаца) и организовано по угледу на византијску праксу преузимањем одговарајућих одредаба из византијских закона. Део тих прописа прилагођен српским условима познат је као Закон Св. Саве и Закон Св. Симеона. Утемељујући Српску цркву, Св. Сава је 1219. уредио све прописе давши свим епископима Законоправило (Номоканон), познато као Крмчија. Касније је ту област уобличио цар Душан у свом Законику. Организација црквеног судства није позната у детаљима, али се може наслутити из првих 38 чланова Законика посвећених Цркви и црквеним стварима. Брак је склапан искључиво благословом Цркве, тј. венчањем у храму (чл. 2), а обављали су га посебни духовници које епископ за то благослови; брак склопљен изван Цркве да се разведе (чл. 3). Цркву, оличену у надлежном епископу, сви треба да слушају иначе следи казна епитимијом, а у крајњем случају и искључењем из Цркве (чл. 4). Искључење из Цркве је вршено тек после вишеструког ислеђења и саветовања (чл. 5). Црква је судила не само у духовним него и у неким грађанским стварима: а) световњацима: брачни спорови, наследство, вероисповедање, рад против Цркве; б) свештеницима и монасима кривична дела према духовном и грађанском праву; в) свим насељеницима на црквеном поседу. У свим наведеним случајевима судила је искључиво Црква. Световњак који је судио по црквеној кривици кажњаван је са 300 златника (чл. 12), што је била прилично велика казна (1.050 г злата). Црквама владају само цар, патријарх и логотет, нико други (чл. 30). Калуђера и човека црквеног нико не сме да дирне (чл. 34). Црквени људи у сваком спору судили су се пред својим митрополитом, епископом или игуманом, зависно чијем властелинству припадају, а ако су из два различита властелинства, онда пред обојицом (чл. 36). Иако нису познати детаљи, свакако да су д. с. у свакој епархији чинили епископ, неко од чланова катедралног клира и, можда, протопоп који је познавао прилике на терену.

У турском ропству д. с. решавали су спорове по кривицама свештеника и брачне спорове, а спорове грађанско-правне природе само међу члановима своје верске заједнице. Мешовите грађанско-правне спорове могао је да решава само ако обе стране прихватају његову надлежност.

Слобода извојевана после Другог српског устанка захтевала је да се организација Цркве изнова уреди. На предлог кнеза Милоша Народна скупштина донела је 13--14. XII 1822. одлуку да се установи Конзисторија (д. с.) са седиштем у Крагујевцу, која је отпочела са радом следеће године. Суд су чинили враћевшнички архимандрит Мелетије (Павловић) и ваљевски кнез Рака Тешић. Требало је да суде по Крмчији, али у стварности су морали у свему да се договарају са кнезом Милошем. Конзисторија је основана без договора са епископима, који су морали да је прихвате иако су схватили да је то орган који ће и њих контролисати. Конзисторија је била само извршилац кнежеве воље. Епископи су тражили да кнез поништи ову одлуку, али је Милош на два црквена сабора, иако у одсуству епископа, успео да озваничи своју одлуку, супротно црквеним канонима: разводио је бракове како је нашао да је право, кажњавао свештенике и монахе, одређивао ко је подобан за свештенство, одређивао плате епископа и цене свештеничких услуга итд. Конзисторија је радила до краја маја 1825. када ју је кнез Милош укинуо. Митрополит Петар (Јовановић) предложио је 1834. да се оснује Виши д. с. (митрополит, сви епископи и по три члана из мирског свештенства и из монаштва), као конзисторија за митрополију, и по један суд у свакој епархији (епископ као председник, два свештеника и два монаха), али то није било прихваћено. Услови за то стекли су се тек 1836. када је донето Начертаније о духовним властима. Тада је установљен д. с. у Београду за целу Србију, у који су ушли: протосинђел Ликоген из манастира Јошаница, прота Марко Михаиловић, свештеник Димитрије Јовановић и протођакон Гаврило Поповић. Постојање само једног д. с. за целу Србију било је непрактично јер је стварало велике трошкове парничарима приликом доласка у Београд. Три године касније основане су епархијске конзисторије.

Закон о устројству духовне власти у Србији, донет 1847. у време кнеза Александра Карађорђевића и митрополита Петра, извршио је нову организацију црквеног судства разграничивши државну и црквену власт. Осим Апелаторијске конзисторије при митрополији основане су конзисторије при епархијама, а епископима је враћено право да њима председавају. Црква је постала самосталнија и њена организација добила је потпуно канонски карактер.

Закон о црквеним властима, донет 1862. у време кнеза Михаила и митрополита Михаила, али без митрополитовог учешћа, преуредио је епархијске конзисторије и Велики д. с. (Апелаторија). Црквено судство одвојено је од црквене администрације у циљу „остварења правичнијег судства", чиме су у ствари учињена многобројна ограничења црквене власти у вршењу канона и створени услови за сукобе између државне и црквене власти. Највећа грешка учињена је према епископима који нису могли да буду председници црквених судова у својој епархији, а министар просвете имао је већу власт у Цркви од митропоплита. То је учињено с намером да Црква осети на себи „вољу државе" јер је закон давао предност државној власти. Наиме, независност не само црквеног него и грађанског судства није била гарантована Уставом него само законом. Тек је Устав из 1888. то гарантовао, али само на папиру. Овим законом држава је д. с. отела од епископа јер су га чинили: председник (протојереј а не епископ), два редовна и неколико почасних судија свештеника и монаха, секретар и писар. Све чланове суда предлагали су епископ и министар вера, именовао их је краљ, а плату су примали од државе. Велики д. с. имао је поред председника још четири судије протојереја. Краљ је имао право да врши аболицију осуђених и много пута је преиначавао пресуду д. с. Било је пак случајева да се митрополит успротиви краљевој одлуци, а да се потом краљ са тим сагласи.

Друга половина XIX в. била је бурна не само за државу него и за Цркву јер су у Србију стизале идеје потпуно супротне менталитету и духовном бићу српског народа. Студирајући у западним државама, српски младићи доносили су у Србију не само неопходно знање него и бакуњинистичке, троцкистичке, анархистичке, социјалистичке и марксистичке идеје, под чијим се утицајем јавила одбојност према строгости д. с. и уопште према Цркви. Свештеник Маринко Ивковић (стрељан касније на Краљевици због учешћа у Тимочкој буни) предлагао је укидање д. с. и преношење њихових надлежности на грађанске окружне судове. В. Пелагић тражи укидање д. с. и Архијерејског сабора и преношење њихових надлежности на грађанске судове. Разводећи се од краљице Наталије, краљ Милан није признавао надлежност редовног д. с. него је тражио да га разведе Архијерејски сабор сматрајући да је изнад обичних грађана. На крају је разведен решењем које је написала влада, а митрополит само потписао.

Закон о црквеним властима, донет 1890. у време краља Александра Обреновића и митрополита Михаила, увео је термин д. с. уместо претходног термина епархијских конзисторија, иако је термин д. с. био у широкој употреби и раније, али незванично. Закон је покушао да реши нека питања која су раније давала повода сукобима између државне и црквене власти, прогласивши у том циљу правило да се „никакви закони и уредбе о Цркви и свештенству не могу издавати без претходног саслушања Архијерејског сабора". Тада је решено и питање брачних парница чланова краљевског дома стављањем у надлежност Архијерејског сабора. Владин предлог закона рађен је углавном под надзором митрополита Михаила, али је усвојен тек после великог „рвања" са радикалском скупштином, која је Архијерејском сабору оставила право да од пет чланова Великог д. с. бира само једног, а председник није био митрополит него епископ којег изабере Архијерејски сабор. Тек утицајем руске дипломатије донето је компромисно решење које је имало важност бар за живота митрополита Михаила. Д. с. враћени су у надлежност епископа, његови чланови постављани су договором архијереја и владе, а чланови Великог д. с. договором владе и митрополита. Велики д. с. са седиштем у Београду био је виша судска инстанца у односу на пресуде епархијских д. с., заменивши претходну Апелаторијску конзисторију. Чланови Великог д. с. били су по један окружни протојереј или архимандрит из сваке епархије, секретар је био референт за црквене послове при Министарству просвете. Председник је био епископ којег делегира Архијерејски сабор са мандатом од годину дана. Све чланове Великог д. с. именовао је краљ и плаћала држава. На све пресуде д. с. постојало је право жалбе краљу који је могао да поништи пресуду Великог д. с. Д. с. укинути су 1931. доношењем Устава СПЦ и замењени епархијским црквеним судовима, а Велики д. с. замењен је Великим црквеним судом.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, Опћа црквена историја, II, Ср. Карловци 1912; Ђ. Слијепчевић, Истриjа Српске правславне цркве, II, Минхен 1966; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, I--II, Бг 1990; Влада Александра Обреновића, I, Бг 1990.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)