ДУБОЧИЦА

ДУБОЧИЦА, историјско-географска област и средњовековна жупа која је обухватала долину река Ветерница и Јабланица и данашње Лесковачко поље. У српским изворима са краја XII и почетка XIII в. помиње се и под називом Глубочица. Стефан Немања је поред удеоне кнежевине која је обухватала жупе Ибар, Расину, Топлицу, Реке, увећао своје поседе ка истоку. Од византијског цара Манојла I добио је Д. као наследни посед и одељено од своје браће. Ову територију Немања је добио највероватније 1164, на сусрету у Нишу, када га је Манојло I одликовао и извесним достојанством. Највероватније у византијском походу из 1172. Немања је изгубио Д. и Реке. После смрти цара Манојла Немањина војска се прикључила угарском походу против Византије. Тако је 1183. освојена околина Ниша, а војска је продрла до Сердике (Софије). С обзиром на правац напада, може се закључити да су том приликом Д. и околни предели поново ушли у састав српске државе. Поновни напад византијске војске цара Исака II Анђела и велики Немањин пораз у бици на Морави 1190. нанели су територијалне губитке српској држави. Ипак, Д. је остала у саставу Немањине државе.

Овај простор се непрекидно налазио у саставу средњовековне Србије до XV в. У управном систему државе Немањића Д. се помиње као жупа. Има индиција да је била ближе повезана са суседном Топлицом, која је највероватније деловала као „земља". У црквеном погледу Д. је припадала Топличкој епархији. Извор из XVI в. (један запис из 1536) помиње „земљу" Д. Могуће да је пред крај средњег века дошло до извесних промена у управној организацији. Село Кожнице за које се у запису каже да припада земљи Д. налази се на простору који је највероватније припадао жупи Реке, што може указивати на правац проширења управног подручја Д. После распада Српског царства, Д. се нашла у саставу државе кнеза Лазара. Након Косовске битке, кнегиња Милица и њени синови наставили су да управљају овом територијом. Повељом из 1395. манастир Св. Пантелејмона на Светој Гори добио је од кнегиње у Д. села Мирошевци, Вина са забелом, Товрљанци, као и кућу и два човека у самом Лесковцу. Из истог документа сазнаје се да је светогорском храму села Горино и Седларци у Д. приложио и властелин Југа. Током сукоба међу браћом Стефаном и Вуком Лазаревићем, млађи је извесно време господарио јужним деловима земље међу којима се налазила и Д. Деспот Стефан Лазаревић успео је да обједини и прошири српску државу. Деспот Ђурађ је после губитака територије са Нишом и Крушевцем на самом почетку своје владавине, ипак, још краће време наставио да господари јужнијом Д. Ради учвршћивања мира са султаном вођени су преговори око склапања брака између Ђурђеве кћери Маре и султана Мурата II. Веридба је објављена 1433, а као Марин мираз предате су султану Топлица и Д.

Сачуван је османски попис ових области извршен у време прве владе Мехмеда II, 1444--1445. Овај документ указује на добру насељеност овог подручја. Такође, указује да се ова територија налазила под султановом влашћу и после обнове Деспотовине. Међутим, извори о обновљеној српској држави, пре свега хроника Јана Длугоша, убрајају у састав Србије и јужније градове међу којима Прокупље, Лесковац, Копријан и др. Новија критичка анализа Длугошевог списка градова, као и детаљи из османских пописних дефтера, показују да простор Топлице и Д. (као и Крушевац, Козик и Липовац) нису улазили у састав обновљене Деспотовине након 1444. После смрти Мурата II (1451), његов наследник султан Мехмед II, обновио је ранији мировни споразум, ослободио Мару Бранковић и на име њеног издржавања вратио деспоту Топлицу и Д. Ова територија остала је у саставу Деспотовине до октобра 1453, када је коначно потпала под османску власт. Д. је улазила у састав Крушевачког санџака и у XVI в. била је највећа нахија овог санџака. Захватала је простор сливова Пусте реке, Јабланице, Ветернице и Власине. Њену северну границу чиниле су Видојевица, Пасјача, Бабичка гора и Сува планина, а на југ се простирала до планина Кукавица и Чемерник. Седиште нахијске администрације био је град Лесковац, који је представљао и центар судске власти, тј. кадилука.

ИЗВОРИ: С. Новаковић (ур.), Законски споменици српских држава средњега века, Бг 1912; О. Зиројевић, И. Ерен, „Попис области Крушевца, Топлице и Дубочице у време прве владавине Мехмеда II (1444--1445)", ВГл, 1968, 4; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1982; Стефан Првовенчани, Сабрана дела (прир. Љ. Јухас Георгијевска), Бг 1999; А. Младеновић, Повеље и писма деспота Стефана, Бг 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Ћук, „Царица Мара", ИЧ, 1978--1979, 25--26; О. Зиројевић, „Лесковац и његова нахија", ЛЗ, 1983, 23; М. Благојевић, „Жупа Реке и Дендра Јована Кинама", ЗРВИ, 1996, 35; С. Мишић, „Земља у држави Немањића", ГДИ, 1997, IV, 2--3; „Историјска географија Србије у житијима Св. Симеона и Св. Саве", у: Свети Сава у српској историји и традицији, Бг 1998; Б. Храбак, „Дубровчани у Дубочици и Лесковцу у феудално доба", ЛЗ, 2001, 41; С. Мишић, Југоисточна Србија средњег века, Вр 2002; „Обнова Деспотовине и њене границе 1444--1459", у: Пад српске Деспотовине 1459. године, Бг 2011; М. Цветковић, „Стефан Немања и Дубочица", у: Стефан Немања и Топлица, Ниш 2011.

М. Копривица

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)