ДРАЧЕВИЦА

ДРАЧЕВИЦА, приморска жупа у Травунији. Први пут се помиње у 30. глави Летописа попа Дукљанина у причи о четворици синова краља Предимира који су између себе поделили територије. Болеслав је добио Травунију са девет жупа у које је убројана и Д. Назив жупе потиче од словенске речи „драч" у значењу ниско, трновито растиње. Жупу Д. чине три поља: Суторина на западу, кроз коју протичу истоимена река (некад се звала Драчевица) и поток Тртор; Каменско поље на обронцима брда и Кутско поље са Сувим потоком које представља центар жупе. У XV в. жупа се простирала на подручју од Суторине до Рисна, обухвативши и древну Рисанску жупу (Risena). У то доба Д. припадају градови Нови и Рисан и неколико села: Морињ, Мокрине, Крушевица, Св. Никола, Сустјепан, Пријесек, Црљено Брдо, Куте, Жвиње, Вијековић, Суторина, Подостро, Пољице и Мојдеж. Траса римског пута Нарона--Скодра водила је кроз Д. дуж морске обале до ушћа Суторине, потом уз речни ток према Конавлима. Жупа је била релативно добро насељена већ у раном средњем веку, о чему сведоче остаци сакралних грађевина: Св. Стефан у Сустјепану изнад Суторинског поља и Св. Тома у Кутима, обе из IX--XI в. Д. је делила судбину ширег залеђа Травуније. Најпре је била у саставу Србије (у време женидбе жупана Крајине са ћерком кнеза Властимира око 850), да би средином XI в. припала Дукљи. Средином XII века Травунијом и Д. завладао је велики жупан Деса, али се осећао и снажан утицај Византије. Под влашћу Немањића Д. се налазила од почетка 80-их година XII в. до смрти цара Душана (1355). Потом су овом жупом владали обласни господари: кнез Војислав Војиновић (до 1363) и жупан Никола Алтомановић (1363--1373). У раздобљу 1373--1377. Д., Требињем и Конавлима господарио је Ђурађ I Балшић, што му је донело право на убирање светодмитарског дохотка. Од 1377. Д. се налазила у саставу Босанске краљевине, те је право наплате светодмитарског дохотка прешло на босанске краљеве. Краљ Твртко I је у Д. подигао град Нови и у Суторини отворио солски трг (1382). Упркос отпору Дубровчана, Нови је представљао важан привредни центар који је допринео оживљавању целе жупе, до тог времена познате углавном по узгоју маслина. У Новом је било и седиште жупана Д. После Тврткове смрти Д. су господариле Косаче: војвода Сандаљ Хранић и херцег Стефан Вукчић. У време рата херцега Стефана против Дубровника, босански краљ Стефан Томаш обећао је Дубровчанима Д., Суторину, Нови и Рисан за 6.000 дуката (1451). После смрти херцега Стефана (1466), Д. је припадала његовом сину Влатку Херцеговићу све до коначног уласка Османлија у Нови у јануару 1482. Под османском влашћу створена је нахија Д., која се углавном поклапала с подручјем које је жупа запремала у XV в.

ИЗВОРИ: С. Новаковић (ур.), Законски споменици српских држава средњега века, Бг 1912; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I--II, Бг -- Ср. Карловци 1929--1934; Љетопис попа Дукљанина, Зг 1950; С. Мишић, „Повеља Бељака и Радича Санковића Дубровнику", ССА, 2008, 7; Gesta regum Sclavorum I, Gesta regum Sclavorum II, у: Д. Кунчер (прир.), Извори за српску историју књ. 7, Латински извори, 1, Бг 2009; Д. Јечменица, „Повеља краља Стефана Твртка I Дубровнику", ССА, 2015, 14.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Бг 1964; Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба, Бг 1964; Историја Црне Горе I, Тг 1967; Историја Црне Горе II/2, Тг 1970; В. Атанасовски, Пад Херцеговине, Бг 1979; Ј. Ђорђевић, Драчевица и Риђани средином XVI вијека, Бг 1997; Ђ. Тошић, Требињска област у средњем веку, Бг 1998.

К. Митровић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)