ДЕВОЛ

ДЕВОЛ, река и истоимени град који се налазио у њеном горњем току, у данашњој југоисточној Албанији, недалеко од Корче, а такође и име шире области јужно од Охридског и Преспанског језера. Град није убициран поузданим археолошким остацима, него на основу писаних извора. Налазио се на траси значајне античке саобраћајнице Via Egnatia. Име града препознаје се као Diboliva у Географији Клаудија Птолемеја (II в.). Крајем IX в. Д. је био седиште управног округа (тзв. комитата) у Бугарској, као и значајна епископија на чијем челу је почетком X в., у време кнеза Симеона (893–927, цар од 913), био Словен Марко. У Д. се наводно налазила велика епископска црква, вероватно базилика, чији трагови нису пронађени. Деволска епископија привремено је укинута када је византијски цар Василије II (976–1025), приликом оснивања Охридске архиепикопије 1019, њено подручје ставио под власт епископа Касторије. Током последње четвртине XI в. поново је успостављена епископија у Д., неко време била је друга по значају у охридској дијецези, а њено име промењено је у грчко Selasfovro" (траг тог топонима сачуван је у имену данашњег села Звезда). Утврђење је имало војни и стратешки значај током XI–XIV в. и спомиње се као управно седиште за време различитих власти које су се смењивале – византијске, бугарске, епирске и никејске, а после 1261. поново византијске (цариградске). Краљ Душан (1331–1355, цар од 1346) заузео је 1342/43. значајне градове северозападне Македоније и северног Епира: Едесу, Флорину, Касторију, Берат, Канину, Кроју и Валону – изостанак некада важног Д. са овог списка указује на то да је град опао или запустео. Према подацима дубровачких историчара с почетка XVII в., Мавра Орбина и Јакова Лукаревића, цар Душан је умро у Diaulopota у Романији, односно у Diapoli у Тракији; за први од два локалитета претпоставља се да је, можда, у питању Д., мада постоје и друга тумачења. У периоду XII–XVI в. спомињу се области Велики и Мали Д. или, у множини, Деволи, чији територијални развој није могуће прецизно реконструисати, а чије средиште је свакако био истоимени утврђени град.

Срђан Пириватрић

Постоји могућност да је у време реорганизације српске цркве 1317–1319, коју су извршили краљ Милутин и архиепископ Никодим I, заједно са Струмичком (Водочком) епархијом била прикључена Српској архиепископији. То је било могуће будући да је њен простор био у границама српске државе. Тако је остало и после прогласа српске патријаршије када је у састав српске државе ушла Охридска архиепископија и њен архиепископ постао други по рангу. По М. Орбинију, који пише углавном на основу византијског хроничара Лаоника Халкокондила, цара Душана „док се налазио у Ђаволопоти у Романији (in Diavolopota in Romania), нападе га грозница које се није могао ослободити упркос свим лечењима која је био предузео. И тако 1355, у доба од 45 година, пресели се у бољи живот. Његово тело би пренесено с тога места с великим погребним сјајем у манастир Св. Арханђела код Призрена, који је сам сазидао." После Душанове смрти епископија се налазила у држави Душановог полубрата Синише/Симеона, који се одметнуо од централне власти цара Уроша, а тиме и од српске патријаршије.

Радомир Милошевић

ЛИТЕРАТУРА: M. Orbini, Il regno degli Slavi, Pesaro 1601; М. Пурковић, „Српски епископи и митрополити средњега века", ХД, 1937, 4–6; М. Орбини, Краљевство Словена, Бг 1968; К. Јиречек, Историја Срба, I, Бг 1978; Кирило-Методиевска енциклопедия, А–З, София 1985; Lexicon des Mittelalters, III, Stutgart 1999.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)