ДИМЊАЧЕ

ДИМЊАЧЕ (Fumaria), једногодишњe зељасте биљке из породице макова (Papaveraceae) и потпородице димњача (Fumarioideae). Стабло им је полегло или устајуће, разгранато, високо 10–50 цм. Листови су нежни, сивозелене боје, двоструко до четвороструко перасто издељени на танке режњеве. Цветови су ружичасти, беличасти или црвенкасти, зигоморфни, петоделни при чему је горња латица преображена у остругу. Плод је округласта орашица, на дршкама које су надоле савијене. Цветају од априла до октобра. Род Fumaria обухвата око 50 врста распрострањених претежно у Средоземљу, северној Африци и западној Азији. У Србији расте седам врста д., од којих је најпознатија и најчешћа F. officinalis која расте на обрадивим и рудералним површинама. Назив д. повезан је са њеним изгледом, магличасто сивозеленим листовима и прозрачним цветовима, нијансираним на врховима, што ствара утисак димљивог испарења које се диже из земље (fumus terrae). С друге стране, у записима Диоскоридеса и Плинија Старијег наведено је да сок ове биљке изазива сузење очију као дим при паљевинама. Садржи алкалоиде (протопин и алокриптопин), флавоноиде, танине, калијумове соли, као и фумаринску киселину. Користи се у народној медицини за лечење очију (конјунктивитис) и кожних обољења, као и за чишћење бубрега. Међутим, постоје упозорења да су д. отровне и да се могу користити само под надзором фармацеутских стручњака.

ЛИТЕРАТУРА: L. Mitich, „Fumitory (Fumaria officinalis L.)", Weed Technology, 1997, 11, 4; О. Васић, „Fumaria L.", у: В. Стевановић, (ур.), Флора Србије, 2, Бг 2012; R. Păltinean и др., „Phytochemical Analysis of Fumaria Officinalis L. (Fumariaceae)", Farmacia, 2016, 64, 3.

Бранка Стевановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)