Прескочи до главног садржаја

ДЕФТЕР

ДЕФТЕР, званична књига административних и финансијских служби Османске империје. Арапска, односно турска реч д. потиче од грчке речи diphtera у значењу коже која се користила као материјал за писање, док у османском турском ова реч значи „свеска", „бележница", „регистар", „рачун", „попис". Д. су вођени у различитим органима централне и провинцијских власти. Деле се на д. Султанског дивана, д. Високе порте, финансијске д., пописне д. и д. шеријатских судова који се називају шеријатским сиџилима. Разликују се по стилу, писму, димензијама и намени. Сведоче о уредности са којом су вођени државни послови. Најзначајнији су д. Султанског дивана, од којих су најважнији тзв. „мухиме дефтери" (mühimme defterleri) регистри у које су уношене одлуке након што би их султан лично одобрио, д. Царског катастра међу којима су пописни д. (тур. tahrir defterleri), који садрже прецизне податке о становништву одређене области, имовинском стању, пореским обавезама због чега су драгоцени за демографска истраживања и социјалну историју.

Мирјана Маринковић

У оквирима разгранате османске канцеларије водило се више врста д., али су за историју српског народа најзначајнији тзв. Tapu tahrir defterleri пописне књиге становништва појединих области Османског царства. Они су се даље делили на mufaṣṣal (детаљне) и icmāl (сумарне) пописе: детаљни су представљали основни извор, док су сумарни били њихова рекапитулација.

Питање учесталости пописа становништва није у потпуности расветљено. Неке области, по правилу крајишта, чија се територија ширила или смањивала, пописивани су чешће. Има примера да је размак између два пописа износио четири, пет или шест година, и то управо на нашим просторима, у смедеревском, босанском и херцеговачком санџаку. Пописи су обавезно спровођени приликом смене султана без обзира колико је времена протекло од претходног пописа. На учесталост пописивања могла је да утиче и промена броја и распореда тимара. Има случајева да су спровођени парцијални пописи, само за новоосвојену област, а да том приликом није пописиван цео санџак.

Д. представљају један од основних и најзначајнијих историјских извора посебно важних за проучавање историје народа и земаља над којима се простирала власт Османског царства. Настала превасходно због потребе обезбеђења установљеног начина функционисања Османске државе, за коју је прикупљање пореза и намета од становништва освојених територија било један од основних извора државних прихода, ова врста архивских докумената по много чему је специфична. Њихов превасходно фискални карактер чини их битно различитима у односу на историјске изворе политичког или војног карактера. Али, без обзира на специфичан садржај података које они пружају, садржај д. представља примарно полазиште модерне домаће и европске историографије у проучавању османског периода историје појединих народа или земаља. Писање историје појединих области, како европског тако и азијског дела Османског царства, скоро да је незамисливо без извора ове врсте.

Детаљни пописи садрже податке о старешинама кућа у насељу. У домаћинствима где није било одрасле мушке главе као старешина домаћинства пописиване су удовице, а такође су посебно пописивани самци. Затим су уписиване заједничке фискалне обавезе насеља у натури или новцу, збир прихода, све мезре, манастири, вакуфи, мулкови, прелази, ловишта, шуме које припадају селу или су део тимара.

Потпуније податке о оновременом становништву пописаних области Османског царства османске пописне књиге не могу пружити не само зато што је основна пописна јединица била кућа, тј. домаћинство, а не човек, појединац, него и зато што су ван оквира интересовања пописивача остале жене, као и све друге категорије становништва које су биле ослобођење плаћања дажбина, а у неким случајевима и читава градска насеља.

Насеља су пописивана тако што је најпре уписивана одредница о врсти насеља шехер, варош, касаба, кале, хисар, махала, село, мезра, затим име насеља, његов евентуални статус и да ли има право на држање трга и панађура. Приликом пописа одређеног насеља најпре су пописивана потпуна па удовичка домаћинства. Попис села се увек завршавао табелом пореских обавеза, у којој је била дата врста обавезе, мера и износ у акчама, уколико се радило о новчаној дажбини.

Ови извори представљају ризницу за анализу османског друштва, његових структура, економског положаја становништва, а нарочито су драгоцени за разматрање територија одређене области, типова насеља и демографских кретања. Османске пописне књиге пружају увид у поделу земље на хасове, зеамете и тимаре, дају демографску и социјалну слику друштва, наводе фискалне обавезе, али пружају и податке за разумевање многих других значајних питања. Посебно је важно да су у њима садржани резултати пописа становништва које је Порта редовно спроводила.

Осим тога, д. могу да представљају полазну тачку за истраживања правне и друштвене историје српског народа у годинама које су претходиле османским освајањима тј. током последњих деценија постојања независне српске државе. Стога, чини се да се слободно може рећи да је вредност најранијих османских пописа двострука: они одражавају стање у две епохе и два друштвена уређења.

Најстарији сачувани попис који се односи на наше крајеве је попис области Крушевца, Топлице и Дубочице, из 1444, који није сачуван у целини. Следе пописи Крајишта Иса-бега Исхаковића и Области Бранковића из 1455, као и Браничева из 1467. Један од најзначајнијих извора за историју Србије и српског народа у првим деценијама османске власти, али и последњим деценијама Деспотовине Србије представља детаљни попис смедеревског санџака настао 1476. За разлику од претходно наведених пописа, овај извор није објављен у целини, али је детаљно коришћен у домаћој и страној историографији.

Ема Миљковић

ЛИТЕРАТУРА: „Daftar", у: Encyclopédie d`Islam, II, Paris 1965; H. W. Lowry, Studies in Defterology, Ottoman Society in the Fifteenth and Sixteenth Cenutries, Istanbul 1992; М. Мацура, Насеља и становништво Области Бранковића 1455. године, Бг 2001; E. Исханоглу (прир.), Хисторија османске државе и цивилизације, I, Сар. 2004; Љ. Чолић, Османска дипломатика са палеографијом, Бг 2005; Е. Миљковић, На раскршћу епоха, Ниш 2013.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)