ДАРУВАР

ДАРУВАР, град у Хрватској, у Бјеловарско-билогорској жупанији, смештен на западном рубу планине Папук, на прелазу западне Славоније у Мославину. Западно од Д. протиче река Топлица (притока Илове, слив Саве). Кроз Д. пролази пут који повезује Подравину код Вировитице са Посавином код Окучана и прелаза у Босну према Бањалуци и железничка пруга Вировитица -- Банова Јаруга. Са Пакрацем био је најзначајније српско насеље у „Малој Влашкој". Знатан број Срба живео је у околним селима, а у Бијели и Вeликим Бастајима били су већинско становништво. Временом, њихов број и удео у укупној популацију су смањивани. То је било посебно изражено у време ратова. Године 1991. пре грађанског рата у Д. је било 9.748 становника, од којих су 31,6% били Срби, а после рата, 2001, 9.815 становника, од којих 15,2% Срба. Године 2011. било је 8.507 становника и 743 ненастањена стана/куће. Насеље је изграђено изнад долине Топлице на подножју Папука, на висинама 150--210 м, и има два морфолошки различита дела. Део Д. западно од железничке пруге грађен је по плану и има решеткаст распоред улица. Ту је и центар града формиран уз железничку станицу. Источни део Д., изграђен на теренима већих нагиба, настао је стихијски, улице су формиране уз сеоске путеве и имају мрежаст распоред, а између њих су обрадиве површине. Ту је Д. спојен са оближњим селима (Даруварски Виногради, Врбовац, Доњи Д.). У Д. се налазе сва општинска надлештва, две основне и две средње школе, дом здравља, бања Даруварске топлице и мали индустријски погони (пивара, фабрика уља, пољопривредних машина, ливница).

Мирко Грчић

Насеље је у XV в. било познато под именом Подборје које се односило на три локалитета -- град Д. (у време турске владавине Славонијом називан Илиџа -- Топлице) и Горње и Доње Подборје. Под јединственим називом Д. се помиње од 1745. када гроф Антун Јанковић купује властелинство Сирач са Подборјем. Према неким тумачењима, име града потиче од хералдичког симбола грофа Јанковића -- ждрала (на мађарском дару). Гроф Антун Јанковић подстиче развој барокног града са термалним изворима, познатим још од античких времена. Најзначајније насељавање православних Срба у Д. и околину забележено је од почетка турске владавине Славонијом, средином XVI в., док до другог таласа насељавања под турском управом долази око 1660. Први пописи састављени након ослобођења Славоније од Турака (1702) у Подборју региструју искључиво православно становништво.

Поузданије вести о православној парохијској цркви на овом подручју односе се на цркву Св. Илије у Горњем Подборју (данашњим Дољанима) која је страдала у аустро-турским сукобима крајем XVII в., да би „на старом фундаменту" била обновљена 1742. Ту дрвену цркву покривену храстовом шиндром и иконостасом са 35 икона осветио је 1744. пакрачко-славонски епископ Софроније Јовановић. У првој половини XVIII в. у насељу Илиџа (Подборје) помиње се и филијална црква Св. Недеље која је до 1749. била потпуно дотрајала, те тада отпочиње зидање нове цркве. Сачувана архивска грађа сведочи о многим проблемима који су пратили градњу храма и добијање званичне царске дозволе која је стигла тек 1753. У опису Пакрачко-славонске епархије из 1755. наводи се да село Подборје са 43 српске куће има освећену цркву која слави Недељу светих богоносних отаца Првог васељенског сабора и која је вероватно већ тада преузела функцију парохијске цркве. Инвентари цркве из 70-их година XVIII в. сведоче о грађевини зиданој каменом у комбинацији са дрвеним ступцима, патосом од опеке, дашчаним сводом, кровом од храстове шиндре, дрвеним звоником и три звона. Црква је имала и „прост" иконостас са сликаним Распећем на врху, осликану дрвену проскомидију и лимену крстионицу у припрати. Израда нове каснобарокне дрворезбарије иконостаса забележена је у инвентару из 1782, а сликање икона довршио је непознати мајстор 1793, према сачуваним записима у соклу. Иако знатније пресликано, сликарство на даруварском иконостасу дело је слабијег мајстора под утицајем ранобарокног украјинског манира и зрелих радова Теодора Крачуна, нарочито на престоним иконама. Даруварска црква обнављана је у више наврата током XIX и XX в. Претпоставља се да је задржала основне облике с краја XVIII в. -- уздужну дворанску основу са изнутра полукружном апсидом, хором и припратом, засвођену куполастим чешким сводовима. О времену подизања интегрисаног високог звоника на западној фасади нема прецизних података, а класицистички елементи спољне декорације цркве потичу из времена обнове храма 1848. Иконостас је пресликан и поново позлаћен 1930, када су настале и зидне слике на хору (три представе из живота Св. Саве) и у наосу цркве (портрети Немањића и Лазаревића), чији су аутори сликари Аполон Левандовски и Никола Бан. Савремене парцијалне обнове цркве предузимају се од 2002. На православном гробљу у Д. сачувана је гробљанска капела Св. великомученице Христине, освећена 1914. као гробна црква велепоседника Исидора Добровића. У другој половини XVIII в. у Д. је радила и српска вероисповедна школа, а у згради Парохијског дома у шестој и седмој деценији XIX в. деловала је Српска народна школа.

Александра Кучековић

ИЗВОРИ: Музеј СПЦ, Инвентари парохијских и филијалних цркава Пакрачке епархије, кут. 3, омот 49; кут. 7, омот 123; Музеј СПЦ, Архива Пакрачке епархије, архивска грађа XVIII века, кут. 6 и 9.

ЛИТЕРАТУРА: Шематизам Пакрачке епархије, Пакрац 1898; Д. Кашић, Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији, Зг 1988; М. Марковић, Славонија -- повијест насеља и подријетло становништва, Зг 2002; Енциклопедија православља, I, Бг 2002; Лексикон насеља Хрватске, Зг 2004.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)