ДИВЉАН

ДИВЉАН, човеколики демон, становник дивљих предела с једним оком наврх главе. Модификацију илуструје лик дива, са чије главе јунак краде магични драги камен (Чајкановић, СНП 1927, 75. У нап. 24 набраја и друга једноока бића). Значење имена може се повезати са стаништем или дивовским пропорцијама. Снага се приказује посредно, помоћу детаља о огромној стени/плочи на улазу пећине. Прождрљивост укључује канибализам, а подразумева се и типична глупост дивова. Сукоб д. са попом и ђаком испољава и локалну обраду интернационалног мотива и преплитање елемената бајке, хумора и архаичних слојева. Типски ликови шаљивих прича се не мењају: дебео поп, домишљат ђак. Сличности с Одисејевом авантуром (ослепљење Полифема помоћу тек направљеног оружја, скривање у овнујској кожи, ликовање итд.) тумачене су у светлу миграционе теорије (Јагић), док митолошки приступ наглашава аутохтоност мотива (Нодило). Д. из народне приче поседује предмет, својствен хтонским божанствима (Чајкановић). Када ослепљен покушава да се домогне ђака, д. му нуди штап -- без којег се не може чувати велико стадо. Али, ђаку прионе прст за штап. Ослобађајући се штапа, одсече себи прст и тако пролази тест иницијације (Фрејзер, Ван Генеп, Проп). Д. се утапа, а ђак стиче небројено благо (стоку). Иако се неки детаљи подударају с аграрним митовима и обредима прелаза (прождирање, боравак у власти демона, повратак -- оживљавање), стилизација приповетке и њена завршница одражавају и удаљавање од древног језгра. Док лутања митских јунака тумаче устројство света, поп и ђак бесциљно тумарају. И ђак губи статус културног јунака, не мења поредак између космоса, природе и људи, није чак ни комички дублер културних јунака (Мелетински), него стечену добит задржава за себе, што је својствено варалицама из шаљивих прича и новела.

ЛИТЕРАТУРА: В. Јагић, Хисторија књижевности народа хрватскога и србскога, Зг 1867; В. Ћоровић, „О неким врелима српских народних приповиједака", ЛМС, 1908, 250; В. Чајкановић, Мит и религија у Срба, Бг 1973; В. Латковић, Народна књижевност, Бг 1975; Н. Нодило, Стара вјера Срба и Хрвата, Сплит 1981; E. M. Мелетински, Поетика мита¸ Бг 1983; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, Народна књижевност, Бг 1984; В. Ј. Проп, Хисторијски коријени бајке, Сар. 1990; Џ. Џ. Фрејзер, Златна грана, I--II, Бг 1992; А. ван Генеп, Обреди прелаза, Бг 2005; Н. Радуловић, Слика света у српским народним бајкама, Бг 2009.

С. Д. Самарџија

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)