ДЕИКСА

ДЕИКСА (грч. dei'xi": упућивање), упућивачка функција, коју имају неке лексичке и граматичке јединице за разлику од оних многобројнијих јединица за које је карактеристична функција номинације (уп. деиктичко ова и недеиктичко нова). Упућивање језичким средствима је усмеравање пажње онога ко слуша или чита са једне језичке јединице (деиктичке) на неку другу језичку јединицу (номинацијску), која именује денотат у истом исказу или у истој говорној ситуацији (нпр. Мој комшија пева. Он је певач. То си тачно рекао. Слушај ову песму), или је то категоријално упућивање на сам денотат у говорној ситуацији (нпр. Види ово). Деиктичка јединица има само категоријално значење, које омогућује препознавање онога на шта се њоме упућује.

У теорији д. тај појам има уже и шире интерпретације, а овде се даље наводе само типови и примери најуже схваћене д. Пошто се сваки исказ односи истовремено на ситуацију о којој је реч и ситуацију у којој се говори, помоћу д. остварује се актуелизација елемената исказа и/или ситуације која је њиме означена и њихово везивање за говорну ситуацију (на чији центар упућују деиктичке речи ја, сада, овде). У српском, као и у многим другим језицима, д. се односи или на учеснике говорне ситуације, као персонална д. (нпр. ја, ти, мој, твој), на предмет говора, као објекатска д. (заменице 3. л. и одговарајући глаголски облици), или на просторну и временску димензију говорне ситуације, као спацијална и темпорална д. (нпр. овде, онде, сада, тада, временски глаголски облици), често у споју са различитим категоријалним значењима (уп. просторно-квалитативно овакав према онакав; просторно-кванитативно оволики према онолики и сл.). Постоје и апстрактније врсте д., каква је, на пример, текстуална д., која се остварује као анафора (упућивање на већ речено, нпр. Јован је наставник. Он предаје историју) или катафора (упућивање на оно што следи, нпр. Пита се прави овако: узмеш... итд.), мада се понекад анафором назива свака текстуална д. (и анафора у ужем смислу и катафора), за шта постоји и термин ендофора (за разлику од егзофоре као упућивања на нешто у самој говорној ситуацији).

Основна средства изражавања д. су заменичке речи (нпр. ми, наш, такав, овако, ево, ето), те лични и временски глаголски облици. Будући да заменички и глаголски системи у српском, као и у сваком другом језику, имају своје специфичности, многе од њих су истовремено специфичности изражавања д. у српском језику у поређењу са другим језицима. На пример, српски је један од ретких европских језика који има систем трочлане просторне д. (уп. Стави једну књигу овде испред мене, другу ту испред тебе, а трећу онде испред њега), која се у неким контекстима неутралише (нпр. употреба ту као синонима за овде). Српски језик је такође језик који, као и неки други језици, има плусквамперфекат, глаголски облик за упућивање на радњу у прошлости пре глаголским обликом у плусквамперфекту означене радње (Кад смо дошли, они су већ били заспали), а не за директно упућивање на време говорне ситуације, које је посредно или непосредно полазна временска тачка, или полазна секвенца, за све језички изражене временске локализације.

ЛИТЕРАТУРА: П. Пипер, Заменички прилози (граматички статус и семантички типови), Н. Сад 1983; И. Клајн, О функцији и природи заменица, Бг 1985; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2014.

Предраг Пипер

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)