ДОЊИ КРАЈИ

ДОЊИ КРАЈИ, историјска област и једна од „земаља" средњовековне босанске државе као њена територијално-управна јединица. Од времена бана Стјепана II Котроманића (1322--1353) имена свих „земаља" изричито се наводе у склопу владарске титуле: Босна, Усора, Соли, Д. К., Хумска земља и Западне стране. Д. К. су чиниле жупе у долинама река Врбас и Сана са притокама, смештене на граници са Угарским краљевством од његовог припајања Далмације и Хрватске. Погранични, крајишки карактер ова област је задржала и након османског освајања Босанског краљевства, тако да се назив (Босанска) Крајина задржао до новијег доба и у изворима се први пут помиње 1593. Границу према „земљи" Усора представљао је доњи ток Врбаса, затим планине Узломац, Гребен и Очауш. Даље се настављала граница према „земљи" Босна која је ишла планинским развођем сливова Врбаса и Босне -- Влашић, Комар, Крушчица, Штит и Враница. На југу и југоистоку је „земља" Д. К. допирала до високих планинских била Радуше, Виторога и Црне горе која се на западу наставља на Срнетицу и Грмеч. Први помен Д. К. у изворима потиче из 1244, када се наводе као територија у истом рангу са Босном, Усором и Солима. Језгро из којег је кренуло окупљање жупа Д. К. био је горњи ток Врбаса са Пливом, односно жупе Ускопље (између данашњих насеља Горњи и Доњи Вакуф), Лука (око града Јајце) и Плива (са седиштем у граду Сокол). Процес формирања већих јединица које су имале свој административни апарат отпочео је у време великог бана босанског Кулина (пре 1180 -- око 1204), а „земље" се јасно издвајају у време великог бана босанског Матије Нинослава (око 1233 -- око 1250). Оба владара су имала своје „чеснике", удеоне кнежеве који су учествовали у управљању државом и имали су своја подручја власти и своје казнаце (финансијске службенике). Жупа Земуник у долини Врбаса јужно од Бање Луке била је баштина босанског бана Пријезде (око 1250 -- око 1290), коју је он, у договору са синовима и властелом, уступио свом зету, сину славонског бана Стјепана Бабоњића. Ова угарска властеоска породица држала је и жупу Врбања до око 1322. када донацијом бана Стјепана II Котроманића постаје баштина кнеза Вукослава Хрватинића. Синови „кнеза Доњих Краја" Хрватина -- Хрватинићи су искористили феудалну анарахију у Угарском краљевству и Босни како би загосподарили пространим поседима у долини Сане, Уне и Врбаса. Бан Стјепан II је с једне стране пристао да Хрватинићима потврди баштинске поседе у Д. К. -- жупе Врбања, Бањица, Земуник, али је укинуо титулу кнеза и јединствену управу над овом „земљом". Хрватинићи су разбијени на појединачне родове и сваки од њих је своју „веру" дуговао босанском бану. До 1380. траје период јачања угарске власти на подручју Д. К. Краљ Лајош I Анжујски (Лудовик, 1342--1382) стварао је непосредне вазалне везе с босанском властелом, тако да су га синови кнеза Павла Хрватинића -- Гргур и Владислав Павловић и Гргур Стипанић признали за свог сениора, и уступили му своју баштину -- град Гребен у Земунику и град и жупу Гламоч, у замену за поседе у Славонији. Слично је поступио и кнез Влатко Вукославић, који је у замену за град Кључ у Бањици, такође добио посед у Славонији. Све до 1380. Д. К. се не јављају у интитулацијама босанског владара и нису управна јединица босанске државе јер је власт босанског краља Стефана Твртка I (1353--1391) била значајно ограничена. Поновно окупљање ове територије догодило се у време кнеза Хрвоја Вукчића (око 1380--1416). Искористивши слабост босанске и угарске државе, Хрвоје је први формирао своју феудалну област на потезу од Сплита до Градишке и Дубице. Поред титуле кнеза Д. К., носио је и титулу великог војводе босанског и херцега сплитског, испољавајући пуну самосталност у односу на босанског краља Остоју (1398--1403, 1408--1419). Херцег Хрвоје је освојио територију угарских жупанија Сана и Врбас, и трајно одузета подручја су припојена његовој области као жупе Сана и Глаж, чиме су Д. К. на северу избили на десну обалу Саве. Хрвојев братанац Јурај Воисалић носио је титулу „војвода Доњих Краја и веће", господарећи већином жупа у овој историјској области (Плива, Земуник, Сана, Бањица и Глаж) и западним Хумом између Цетине и Неретве. Након пада Босанског краљевства под османску власт, угарски краљ Матија Корвин (1453--1490) је успео да у против-офанзиви 1463--1464. освоји највећи број градова и утврђења на простору Д. К., изузев Ускопља, и да формира угарску „крајину" према Османском царству под именом Јајачка бановина. Угарске војне посаде уз присуство домаћег становништва постојале су у тврђавама: Јајце, Језеро, Сокол, Кључ, Камичак, Каменград, Винац, Пећ, Комотин, Бочац, Гребен, Звечај, Котор, Бањалука, Козара, Левач и Врбашки град. Сталним провалама акинџија и у неколико већих офанзива османска војска је заузимала поједина упоришта, да би крајем 1527. и почетком 1528. босански санџак-бег Хусрев освојио град Јајце и преостале тврђаве, укључујући и Бањалуку. Простор северозападне Босне постао је основа за даљу османску експанзију према Хабзбуршкој монархији.

ИЗВОР: L. Thalloczy, S. Horvаth, „Codex diplomaticus partium regno Hungariae adnexarum -- Comitatum Dubicza, Orbasz et Szana", Monumenta Hungariae Historica, 1912, 36.

ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, „Босанско Завршје", ЗФФБ, 1979, 14, 1; П. Живковић, Твртко II Твртковић. Босна у првој половини XV стољећа, Сар. 1981; Х. Шабановић, Босански пашалук, Сар. 1982; М. Благојевић, „Северна граница босанске државе у XIV веку", у: Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена, Бг 1995; Ј. Мргић Радојчић, Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне, Бг 2002.

Ј. Мргић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)