ДИПЛОМАТИЈА

ДИПЛОМАТИЈА, начела и начини делатности, организација и скуп људи који раде у подручју међународне политике неке државе. Сама реч (грч. divplwma: пресавијени папир или документ) потиче отуда што су у Старој Грчкој посланици (емисари) добијали исправу састављену од две повезане навоштене дрвене или бронзане плоче -- на једној је било њихово пуномоћје, а на другој инструкције о томе како треба да воде преговоре. Премда су правила о међусобном општењу народа и држава постојала још у далекој прошлости, изрази д. и дипломата у општој су употреби тек од XVIII в. Реч д. користи се за означавање врло различитих појава, као што су: заступање одређене заједнице или групе и њених интереса пред другом заједницом, умешност посредовања и проналажења компромисних решења, начин и способност углађеног опхођења у свим ситуацијама, пракса међународних односа (историја д.), наука која се бави проучавањем спољне политике и спољних односа (наука о међународним односима) итд. У наше време под д. имају се у виду нарочито: скуп спољнополитичких циљева и програма једне државе или више њих и активности које се предузимају ради њиховог прецизирања и остварења; средство општења између субјеката међународних односа (у првом реду између држава) које подразумева употребу дипломатских поступака и метода; вештина заступања државе односно другог субјекта међународних односа и вођења преговора; скуп свих лица која раде у дипломатској служби неке земље; скуп само оних лица која обављају дипломатске послове и задатке у дипломатским мисијама одређене земље у другим државама и код међународних организација (само они чланови дипломатске службе који имају статус дипломате и у мисији су у иностранству). У ширем смислу, под д., дипломатском службом, дипломатским представништвима и дипломатама подразумевају се и конзуларна служба, конзуларна представништва и конзули, премда су, строго узев, то различите појаве. Иако се понекад изједначава са спољном политиком, д. је ужи појам. Док спољна политика подразумева све оно што се тиче спољних односа, а нарочито формулисање спољнополитичких ставова и задатака и њихово остваривање, д. је само једно од средстава које помаже у препознавању циљева, доношењу спољнополитичких одлука и њиховом остваривању. Функције д. своде се нарочито на: прецизирање и спровођење спољне политике односне државе, међународне организације односно другог субјекта међународних односа; представљање и заштиту дате државе, њених права и интереса, права и интереса њених држављана и правних лица односно права и интереса другог субјекта међународних односа; праћење догађаја и процеса у међународној заједници и појединим државама; прикупљање и обраду разних политичких, безбедносних, економских и других података; припремање стручних анализа, програма и слично.

Борис Кривокапић

Средњи век. Присуство дипломатског начина уређивања међународних односа може се код Срба пратити кроз цео средњи век. Нашавши се у интересној сфери Византије и папства, водећих међународних чинилаца који су баштинили државничко наслеђе Рима, а онда и у суседству нових експанзивних сила Бугарске и Угарске, рани српски властодршци су у борби за самоодржање обилато користили преговарање и споразумевање. Сходно средњовековном схватању о постојању хијерархије земаљских власти засноване на угледу и значају, решење су углавном налазили у формалном потчињавању неком од чинилаца вишег ранга, све док крајем XII в. Стефан Немања није учинио одлучни искорак ка пуној независности. Добијањем краљевске титуле и црквене самосталности у време Немањиних синова Стефана Првовенчаног и Светог Саве, Србија се коначно сврстала у међународне чиниоце првог реда, што јој је омогућило да знатно прошири обим дипломатске делатности и развије дипломатску праксу, нарочито кроз сталне додире са средиштима поморске трговине Венецијом и Дубровником. Убрзано унапређивање међународног положаја, започето под краљем Милутином, достигло је врхунац када је 1346. његов унук Душан озваничио српску превласт на Балкану узимањем царске титуле. Међутим, убрзо је распад царства оставио Србе без јединственог дипломатског наступа управо у тренутку када је односе у окружењу из темеља изменила турска најезда. Дипломатска окретност деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића у првој половини XV в., оличена у истовременом исказивању потчињености Турцима и њиховој главној противници Угарској, дуго је одлагала одсудни ударац. Покушаји стварања ширег противтурског савеза ипак нису уродили плодом, па је средњовековна српска државност коначно угашена, сводећи дипломатску делатност на приватне подухвате истакнутих појединаца.

Расположиви подаци о начинима на које је српска д. средњег века извршавала своје задатке одају слику непрофесионалне, али функционалне државне службе, што је сасвим у складу са тадашњим европским токовима. У средишту дипломатске делатности налазио се владар, који је био надлежан за уобличавање спољне политике и доношење одлука. Ипак, у тај поступак укључивали су се на основу свог значаја или личних веза са владарем и чиниоци попут крупне властеле, чланова владареве породице, дворјана, цркве, па и странаца који би задобили владарево поверење. Њихов утицај, испољаван кроз разне облике саветовања, обезбеђивао је да у владареве одлуке, осим његове сопствене воље, буду уграђени шири интереси, сазнања и искуства.

Спровођење спољнополитичких одлука које су захтевале успостављање дипломатских додира могло је да се одвија на три начина. Сусрети на врху између српских и страних владара омогућавали су доносиоцима одлука да на лицу места решавају отворена питања, али њихова организација била је скопчана са низом логистичких и безбедносних изазова. Због тога су у српској пракси коришћени сразмерно ретко, обично у случајевима када су се владари стицајем околности већ нашли близу један другом. С друге стране, дипломатска преписка је нудила могућност међународног општења из удобности сопственог двора, али пошто је писана реч била мање гипка од живе, а пренос писама спор и непоуздан, овај начин био је подеснији за достављање обавештења, захтева, жалби или предлога него за само преговарање.

Преговарачким задацима највише су одговарали додири путем посланика, овлашћених представника које је једна власт упућивала другој. Српска посланства најчешће су имала једног или двојицу посланика, званих посли или поклисари (грч. ajpokrisiavrio"), али и знатно масовнију пратњу у улози послуге и обезбеђења, јер је репрезентативна опрема посланстава привлачила разбојнике. Своју представничку улогу посланици су доказивали предајом владаревог пуномоћја, често са језгровитом поруком: „Верујте што вам говори, моје су речи". Мада је свако посланство упућивано ради обављања одређеног задатка, појединци који би се доказали као успешни бирани су у више наврата, а видљива је и тежња ка прилагођавању избора посланика одредишту -- тако су хиландарски монаси упућивани у Византију, а властела из јадранских приморских градова у западне земље. Страна посланства на српском двору свечано су примана код владара, али он је и тада преговарање неретко опет препуштао својим повереницима, укључујући се тек када би споразум био у изгледу. Споразуми су бележени и чувани у писаном облику, као свечани уговори. Њихово извршавање обезбеђивано је средствима попут заклетви, размене талаца и династичких бракова. За решавање спорова прибегавало се међународном посредовању, арбитражи и мешовитим судовима, као што је био погранични станак између Србије и Дубровника. Најзад, уколико је нека од страна избегавала дипломатско решење, као средства принуде употребљавани су оружана сила, трговински ембарго и репресалије, средњовековни обичај према којем је штета нанета од неког иностраног починиоца могла бити намирена пљачкањем било којег његовог земљака.

У српској средњовековној д. примену су нашли практично сви тада познати облици и средства дипломатског деловања. Том значајном достигнућу допринели су блиски додири са напредним дипломатским праксама попут византијске и венецијанске, о чијој развијености сведочи податак да се почеци сталних дипломатских представништава везују управо за венецијанске поверенике у Цариграду. Ипак, већ сама спремност и способност да се ови узори прихвате својеврсни су показатељи српског дипломатског осећаја, који су запажали и страни савременици -- нпр. међу посредницима са којима се рачунало у разрешењу једног венецијанско-византијског спора 1428, поред папства и Болоњског универзитета, навођен је и српски деспот. Тек турско освајање, које је наступило баш када је у Европи почињао дубоки преображај дипломатске праксе са увођењем сталних представништава и специјализацијом кадрова, издвојило је српску д. из континенталних токова, приморавши је да после обнове државности у XIX в. поново хвата корак са њима.

Небојша Порчић

Нови век. У време када је Србија била под Турцима, д. је тежила да обезбеди подршку и помоћ других земаља за ослобођење, закључење повољног мира са Турцима, пристанак Порте да Србија добије независну унутрашњу управу и сл. Од стицања независности 1878. до уласка 1918. у Краљевину СХС спољнополитички циљеви и активности су се мењали у зависности од актуелних међународних и унутрашњих прилика. У наше време кључни приоритети спољне политике и д. Србије су: принципијелна борба за очување територијалног интегритета и суверенитета, наставак преговарачког процеса са ЕУ до пуноправног чланства, даљи развој добросуседских односа, чвршће економско повезивање са најзначајним земљама и војна неутралност.

Професионална дипломатска служба Србије постоји од 29. V 1839, када је основана Књажевска канцеларија иностраних дела Кнежевине Србије. Од 2015. тај датум се обележава као Дан српске д. Ипак, д. у време обнављања српске државности почиње много раније, још у току Првог српског устанка (1804--1813) када је било неопходно придобити подршку великих сила -- Русије, Аустрије и Француске. Премда није била међународно призната, устаничка Србија одржавалa je фактичке дипломатске односе с овим државама путем дипломатске преписке и многобројних изасланика. Јула 1804. устаници шаљу у Петроград делегацију („депутацију") на челу са М. Ненадовићем, са задатком добијања дипломатске и материјалне подршке за ослободилачку борбу против Турака. Такве делегације шаљу у Беч и Париз и примају њихове изасланике, а шаљу и мисије у Цариград и у руске штабове у Влашкој, Видину, Букурешту и Јашу. У прво време спољнополитичким питањима бавили су се Карађорђе и скупштина старешина, а након оснивања Правитељствујушчег совјета (августа 1805) то прелази у његову надлежност, с тим да улога Карађорђа остаје доминанта. Први министар спољних послова (попечитељ иностраних дела) именован је 1811. и био је то Миљко Радоњић. Уз њега, истакнути посланици и дипломате устаничке Србије били су прота Матеја Ненадовић, Петар Ичко, Доситеј Обрадовић, Иван Југовић, Петар Новаковић Чардаклија, Божидар Грујовић и Јеремија Гагић. Русија је држала незваничне сталне представнике код устаника (К. Родофиникина 1807--1809 и Т. Недобу 1811--1813) који су имали политичке функције. Суседна Аустрија је фактички признавала власт устаника, непосредно преговарала с њима, решавала с њима граничне инциденте, разне спорове, питања екстрадиције и сл., признавала је пасоше, потврде и друге исправе које су издали органи Србије. Одржавала је интензивне фактичке конзуларне односе непосредно с устаницима и хтела је 1810. да у Београду отвори конзулат, али су Карађорђе и Совјет то учтиво одбили, из обзира према Русији. Многи у томе виде почетке конзуларних односа Србије.

После Другог српског устанка (1815) приоритет српске д. био је да се Турска приволи да Србији призна аутономну управу, у складу с оним на шта се обавезала Русији тачком 8 Букурешког уговора (1812). Спољну политику лично је водио књаз Милош Обреновић, преко својих секретара, агената и делегација. Око 1820. у Милошевој канцеларији успостављено је инострано одељење које је водило и чувало преписку с иностранством. Први стални српски дипломатски представник у иностранству је Михаило Герман који је од 1816. био Милошев агент при руском конзулату у Букурешту, са задатком да одржава везу с тим представништвом и прати политичка збивања, српску емиграцију и развој српско-влашке трговине. Због негодовања Турака, Милош га је 1819. опозвао, али, уз подршку Русије, убрзо поново поставио, тако да је на функцији остао до 1831, када је Милош за свог агента поставио Руса Д. И. Мустакова, који је на тој дужности остао до оснивања дипломатског заступништва Србије 1836.

У периоду 1830--1878. Србија је била аутономна кнежевина под турским суверенитетом, али с извесним међународним представљањем. Премда су у Цариграду од 1815. повремено, задржавајући се и по неколико месеци, боравили српски изасланици (депутати) који су се старали о заштити српских интереса, њихове мисије нису биле сталне и нису имале званичан карактер. Право на сталног дипломатског представника (капућехају) надлежног да с Портом преговара о српским питањима, Србија добија чланом 20 Хатишерифа (1830) и оно је потврђено чланом 18 Устава Кнежевине Србије (1838) издатог у форми фермана, па отуда познатог као Турски устав. На тој основи 1839. именован је први капућехаја (Јован Антић) и основана Агенција Кнежевине Србије код Порте, коју су чинили капућехаја, његов помоћник, драгоман (преводилац и курир), те секретар. Она је 1869. претворена у Дипломатско заступништво, а након стицања независности 1878. у Посланство Кнежевине Србије.

Док није постала суверена, Србија није имала право да у иностранству отвара посланства и конзулате, али је могла да, уз сагласност Турске, отвара одређена представништва и прима стране конзуле. На основу султановог фермана од октобра 1835. отворила је 17. II 1836. у Букурешту Књажевско-сербску агенцију, наводећи као разлог потребу да се заштити трговина Срба у Влашкој и Молдавији и имовина коју кнез Милош тамо поседује. У складу са Милошевим указом од 17. II 1836. којим су уређени њена надлежност и начин рада, Агенција је обављала конзуларне послове, издавала пасоше, решавала статусна питања, вршила легализацију докумената, бележничке послове, међународну правну помоћ у грађанским и кривичним стварима, евиденцију српских држављана (у Влашкој и Молдавији било их је око 100.000), наплату пореза од српских држављана и др. Имала је и политичке задатке -- била је посматрач у односима између Турске и Русије, пратила је унутрашња политичка збивања у Влашкој и Молдавији, кретање странаца итд. У њој су радили агент, секретар, драгоман и два служитеља, а касније је особље повећано. Двапут је обустављала рад (1839--1841. и 1851--1859) али је све више добијала на значају, тако да је 1863. прерасла у заступништво (дипломатску агенцију) а 1879. у посланство. Стално представништво Србије постојало је и у Аустрији -- тамо је Србија дуго имала незваничног агента, а 1874. отворила je заступништво, које је 1878. претворено у посланство.

У исто време у Београду се отварају страни конзулати. Премда се именују уз сагласност турских власти, конзули акредитиве своје владе (заједно са Портиним ферманом и бератом) предају српском кнезу. Први је 14. IX 1836. отворен аустријски конзулат са конзулом А. Михановићем на челу. Конзулат В. Британије отворен је 24. V 1837, с тим да је конзул Џ. Хоџиз већ 15. XII 1837. унапређен у генералног конзула. Затим се отварају генерални конзулат Русије (23. II 1838), вицеконзулат Француске (1839), конзулат Сардиније (1849), генерални конзулати Пруске (1867) и Грчке (1868). За разлику од Аустрије, чији су разлози за отварање конзулата били очити (знатан обим конзуларних послова, јер се радило о суседној земљи, која је имала развијену трговину и саобраћај са Србијом, те велик број својих држављана у њој), остале државе такве разлоге нису имале и представништва су отварале да би обезбедиле своје политичко присуство, а конзуле су убрзо именовале као дипломатске агенте, тако да су уживали дипломатске привилегије и имунитете. Стога се сматра да су отварањем конзулата В. Британије, Русије и Француске успостављени дипломатски односи између Србије и тих држава. Своје представништво 7. VII 1863. отвара и Румунија, с тим да, пошто попут Србије није била независна држава, отвара га као дипломатску агенцију. Отварање страних представништава имало је велик значај за интернационализацију српског питања и коначно стицање независности.

Турски устав (1838) предвидео је у чл. 5. оснивање Канцеларије на челу са кнежевим заступником, односно представником надлежним да издаје пасоше и управља односима између Срба и страних власти. На тој основи донет је 28. V 1839. Закон о устројењу књажевске канцеларије, према којем је шеф канцеларије односно књажев представник уједно и попечитељ (министар) иностраних дела, надлежан да, између осталог, управља односима између Срба и иностраних власти и да с овима води непосредну преписку, те да води преписку са капућехајом и српским агенцијама у иностранству и да се стара о извршењу уговора између Турске и страних држава који се односе на Србију. И поред негодовања Турске, Законом о Државном савету усвојеним 17. VIII 1861. прецизирано је да „књаз представља Србију спрам страних држава, закључује уговоре и прави конвенције". Законом о устројенију централне државне управе у Књажевству Србији (10. III 1862) утврђено је у чл. 25. да Министарство иностраних дела руководи односима Србије са страним агентима, преговара о конвенцијама које би влада могла закључити и стара се о извршењу већ закључених, пази да се права Кнежевине споља не нарушавају и штити српске поданике и њихове интересе. Србија у том периоду бележи и друге дипломатске успехе. Од 1857. преко свог комесара представљена је у Прибрежној дунавској комисији, а 24. III 1876. приступила је важном вишестраном међународном уговору -- Женевској конвенцији о побољшању судбине војних рањеника у војскама у рату (1864).

Након стицања независности 1878, у складу са тадашњим дипломатским правом, законским решењем од 28. X 1878, Србија дели дипломатске представнике на опуномоћене министре, министре резиденте и отправнике послова. Дипломатску службу уредио је Закон о дипломатским заступницима и конзулатима српским у иностранству (30. I 1879). Њега је 1. XI 1886. заменио Закон о устројству Министарства иностраних дела, дипломатских заступиштава и конзулата Србије у иностранству, који је важио до настанка Краљевине СХС, када је донета Уредба о организацији Министарства иностраних дела, дипломатских заступништава и конзулата Краљевства СХС у иностранству (1919). Прва посланства Србија је имала у Цариграду и Бечу од 1878, а затим у Букурешту (1879), Риму (1879), Паризу (1879), Петрограду (1879), Софији (1879. отворена је агенција која је 1910. прерасла у посланство), Берлину (1880), Лондону (1880), Атини (1882), на Цетињу (1897), у Бриселу (1899), Вашингтону (1916), Мадриду (1916) и Стокхолму (1917). Отворени су српски конзулати у Солуну и Скопљу 1887. и у Приштини и Битољу 1889. Српски дипломатски функционери били су истакнути политичари, чувени писци, научници, професори итд. Од осамостаљења 1878, до стварања Краљевине СХС 1918. посланици Србије били су, између осталих, Стојан Новаковић (у Цариграду, Паризу и Петрограду), Филип Христић (у Цариграду, Бечу и Лондону), Јован Мариновић (у Паризу), Јеврем Грујић (у Цариграду, Лондону, Паризу и Бриселу), Милан Петронијевић (у Берлину, Бечу и Петрограду), Чедомиљ Мијатовић (у Лондону, Букурешту и Цариграду), Владан Ђорђевић (у Атини и Цариграду), Милан Кујунџић Абердар (у Риму), Мирослав Спалајковић (у Софији и Петрограду), Коста Христић (у Букурешту, Риму и Бечу) и др. У дипломатској служби Србије радили су и Лаза Костић (отправник послова посланства у Петрограду), Бранислав Нушић (вицеконзул у Приштини), Војислав Илић (други човек конзулата у Приштини), Љубомир Ненадовић (секретар посланства у Цариграду), Миленко Веснић (дипломатски представник у Цариграду, Риму, Паризу и Вашигтону и на Лондонској мировној конференцији 1912--1913) и др. У неким од најтежих тренутака у њеној историји (1912--1920) почасни конзул Србије у САД био је научник светског гласа Михајло Пупин. Између два светска рата међу истакнутим дипломатама Краљевине СХС односно Југославије били су такви великани српске књижевности као што су: Иво Андрић (посланик у Берлину), Јован Дучић (амбасадор у Букурешту и посланик у Мадриду), Милан Ракић (посланик у Копенхагену, Софији и Риму), Растко Петровић (конзул у Чикагу), Милош Црњански (радио у дипломатским представништвима у Берлину и Риму) и др.

Борис Кривокапић

Краљевина СХС/Југославија, Социјалистичка Југославија. Након I светског рата новоформирана југословенска држава је морала своју дипломатску активност да прилагоди новонасталој ситуацији, на коју је утицало више различитих фактора, нарочито подела учесница рата на победнике и побеђене. Следећи пример великих сила, Краљевина СХС је прекинула дипломатске односе са Немачком, Аустријом, Мађарском, Бугарском и Турском, успостављајући их тек после формалног окончања ратних дејстава. Југословенско-турски односи су били успостављени последњи (1925). У односу према државама са којима је планирана перспективна сарадња примењен је другачији приступ, те су југословенско-чехословачки дипломатски односи установљени и пре него што је постојање две државе признато 1919. од стране великих сила. Краљевина СХС је добила знатно многољуднију дијаспору од некадашње српске, па је отворено посланство у Буенос Ајресу (1921) и ширена дипломатско-конзуларна мрежа у Северној и Јужној Америци. Економски разлози су утицали на затварање и поновно отварање дела дипломатских представништава у Европи, али и на отварање дипломатских и конзуларних представништава у Северној Африци и на Блиском истоку. Краљевина Југославија је два посланства подигла на ниво амбасада: у Букурешту (1938) и Анкари (1938), али је дипломатско представништво у Румунији 1941. поново сведено на ниво посланства. После почетка II светског рата Краљевина Југославија је успоставила дипломатске односе са Словачком (1939) и Савезом Совјетских Социјалистичих Република (1940). Изузев на билатералном дипломатском нивоу, југословенска држава се ангажовала и на мултилатералном дипломатском нивоу. Отваране су сталне делегације при Друштву народа и Међународној дунавској комисији и слати делегати у међусавезничке и међународне комисије. У погледу чиновника задужених за дипломатске активности нарочито су била значајна законска акта донета у време личних режима кнеза Михаила Обреновића (1861−1868) и краља Александра Карађорђевића (1929−1931). Дипломатска и конзуларна служба су и формално спојене у јединствену целину Законом о уређењу МИП-а и дипломатско-конзуларних заступништава из 1930.

Срђан Мићић

Почетак Априлског рата 1941. је пред југословенску д. поставио низ изазова. Услед жестоког бомбардовања Београда 6. априла Министарство иностраних послова је било принуђено да већ првог дана напусти престоницу, оставивши у бомбардованој згради најзначајнији део архиве, чија судбина ни до данас није у потпуности позната. Чиновници Министарства су пребачени у Врњачку бању, где је требало да буде ратно седиште Министарства иностраних послова. Због брзог надирања немачких трупа, дипломатски службеници за које је процењено да нису неопходни за функционисање Министарства и дипломатске службе послати су на одсуство. Непосредно пред капитулацију Војске Краљевинe Југославијe, мањи број дипломатских службеника је заједно с краљем и владом напустио земљу 14. и 15. априла. По доласку владе на Блиски исток реорганизована је југословенска дипломатска служба. Централни апарат Министарства образован је од чиновника избеглих из земље и дипломата које је почетак рата затекао на служби у иностранству. Због проглашења НДХ највећи број југословенских дипломата хрватске националности, посебно они који су били на дужностима у земљама Осовине и државама које су биле окупиране, напустили су службу и ставили се на располагање новопроглашеној хрватској држави. Дипломатска и конзуларна представништва у савезничким и неутралним земљама пак наставила су да функционишу. Немачке власти су све југословенске дипломатске службенике који су се налазили на дужностима у Немачкој и земљама које је она окупирала под оружаном пратњом вратиле у Београд, где су ислеђивани. Многи од њих, за које се сумњало да су радили против немачких интереса, ухапшени су. Слично су поступиле и друге земље које су учествовале у агресији на Југославију. Чланице Тројног пакта које нису узеле учешће у нападу на Југославију отказале су гостопримство југословенским дипломатама, па су они, заједно са породицама, евакуисани на Блиски исток, а затим даље, према потреби службе. Почетком маја 1941, плашећи се немачке реакције, Совјетски Савез је прекинуо дипломатске односе с Краљевином Југославијом, те је особље југословенске дипломатске мисије повучено из Москве. Међусобни односи обновљени су након напада Немачке на СССР. Потреба за свеобухватним јачањем односа с водећим земљама Антифашистичке коалиције (СССР, САД и Велика Британија) утицала је на југословенску владу да током 1942. ниво својих дипломатских представништава у Москви, Вашингтону и Лондону подигне на ранг амбасада. Југословенска д. је деловала на тај начин све до марта 1945, када је формирана Привремена влада ДФЈ. Након тога, у складу с револуционарним променама унутар државе и друштва, започео је процес темељног преображаја југословенске дипломатске службе по угледу на совјетски модел организације.

Партизански покрет је током II светског рата настојао да изађе на међународну сцену и ступи у директан контакт са савезницима. У томе се успело у децембру 1943, када је на Блиски Исток упућена војна мисија предвођена Владимиром Велебитом. Мисије које је он предводио на Блиском Истоку, у Италији и Великој Британији представљале су окосницу тзв. партизанске д. Априла 1944. у Москву је послата посебна мисија коју су предводили Милован Ђилас и генерал Велимир Терзић. Почетком 1945. војна мисија на челу с генералом Данилом Лекићем упућена је и у САД. У првим послератним данима југословенску дипломатску службу су чинили стари дипломатски службеници из Краљевине Југославије који су за време рата пружили подршку партизанском покрету, и нови кадрови, које је КПЈ упутила на рад у д. У пракси је због тога често долазило до сукоба између чиновника старог кова и нових, партијски делегираних службеника који нису у довољној мери познавали правила дипломатске струке. Од почетка 1946. може се пратити процес удаљавања старијих дипломата и постепеног преузимања примата од стране партијских кадрова. Прве послератне године карактерисало је чврсто политичко и идеолошко везивање за Совјетски Савез и групу источноевропских земаља окупљених око њега, па је акценат рада југословенске д. био на јачању дипломатског присуства у престоницама тих земаља. У исто време, многим новим дипломатским службеницима, често опијеним револуционарним заносом и неупућеним у дипломатска правила и протокол, отказивано је гостопримство у низу западних и блискоисточних земаља услед недипломатског понашања, одржавања веза с локалним комунистима и ширења бољшевичке пропаганде. Истовремено, успостављена је и нова мрежа војних дипломатских представништава.

Сукоб који је 1948. избио између Југославије и земаља Информбироа окупљених око Совјетског Савеза радикално је изменио физиономију југословенске д. Због недостатка стручних кадрова за рад у д. донета је одлука о формирању Новинарске и дипломатске високе школе у Београду, која је имала задатак да у релативно кратком року формира будуће југословенске дипломате. Радила је само до 1952, када је расформирана због откривања већег броја присталица Информбироа у редовима њених студената. Од тог момента су будуће дипломате углавном биране из редова дипломаца правних факултета, који су се за будући рад припремали на специјализованим курсевима у Министарству иностраних послова. На почетку сукоба, југословенска дипломатска служба се суочила с осипањем кадрова услед одласка просовјетски оријентисаних службеника с дужности у САД, земљама Блиског истока и делом источноевропским земљама, као и хапшења присталица Информбироа међу дипломатама које су се затекле у земљи. Компликовање односа с дотадашњим савезницима праћено је мноштвом притисака на југословенске дипломатске и конзуларне представнике у престоницама источноевропских земаља, честим праћењима и протеривањима, снижавањем нивоа дипломатских односа, а неретко и привременим затварањем дипломатских представништава.

Спољнополитичко опредељење да се изађе из изолације и отвори пут побољшању односа са западним светом условило је јачање југословенске дипломатске мреже у западноевропским земљама и САД, као и посебних мисија при Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Активнија спољна политика, ослонац на несврстаност као базично доктринарно усмерење и све убрзанији процес деколонизације и образовања нових, независних држава захтевали су ново напрезање југословенске дипломатске службе, чија су се бројност и мрежа дипломатских представништава на простору Азије, Африке и Латинске Америке вишеструко увећали. Унутрашње промене и убрзани процес децентрализације југословенске државе на прелазу из 60-их у 70-е године одразили су се и на југословенску д., која је постала једна од ретких заједничких југословенских државних служби. Увођење принципа националних „кључева" и јачање утицаја републичких центара на избор најзначајнијих дипломата ослабили су кадровску базу југословенске дипломатске службе. Почетак југословенске кризе и убрзани распад државе погодили су отуд и дипломатску службу, која је због неповољних материјалних прилика добрим делом редукована. С почетком грађанског рата и процеса отцепљења појединих република, југословенску дипломатску структуру је напустио највећи број дипломата словеначког, хрватског, македонског, муслиманског и албанског порекла. У складу с новим политичким и друштвеним околностима, постојећа дипломатска служба и њена дипломатска и конзуларна представништва реорганизовани су средином 1992. у дипломатски апарат новонастале СРЈ.

СР Југославија, Србија и Црна Гора, Србија. Новостворена СР Југославија се непосредно по свом настанку суочила с оштрим санкцијама Савета безбедности УН уведеним 31. V 1992. Њена дипломатска служба, ослоњена на мрежу дипломатских и конзуларних представништава СФРЈ, сусрела се с многобројним међународним рестрикцијама које су јој отежавале редовно функционисање. Међународна заједница није признавала државни и правни континуитет СРЈ с некадашњом СФРЈ на чему је државно вођство СРЈ инсистирало. Сматрајући да СРЈ припада континуитет с ранијом југословенском државом, њена влада није желела да поднесе захтев за пријем у УН. Из тог разлога, СРЈ све до октобра 2000. није била чланица УН. Истовремено, услед међународних санкција и унутрашње кризе изазване разбијањем СФРЈ, већина земаља одржавала је дипломатске и конзуларне односе са СРЈ на сниженом нивоу. После потписивања мировног уговора у Паризу 1995. којим је окончан рат на простору Босне и Херцеговине, СРЈ је извршила узајамно признање с бившим југословенским републикама, успостављајући с њима дипломатске односе у пуном капацитету. Упоредо се приступило и подизању дипломатских односа с другим земљама на виши ниво и реорганизацији постојеће мреже дипломатских и конзуларних представништава. Започету обнову и развој дипломатских односа са западним светом, земљама афроазијског простора, суседним државама и земљама некадашњим чланицама источног блока прекинула је ескалација кризе на Косову и Метохији у лето 1998. Због неслагања с политиком југословенске и српске владе у односу на тај проблем, користећи свој међународни утицај као средство притиска, најутицајније западне земље ограничиле су обим дипломатских веза са СРЈ у јесен 1998. Непосредно по отпочињању оружане агресије НАТО на СРЈ 24. III 1999, југословенска влада је прекинула дипломатске односе са САД, Немачком, Француском, Великом Британијом и Албанијом. Редовна дипломатска комуникација с владама тих земаља обновљена је после „октобарских промена" 2000. и пада режима Слободана Милошевића. Након тога уследили су пријем СРЈ у међународне организације и обнова дипломатских односа на највишем нивоу са свим западним земљама. У складу с потребама државе, смањена је мрежа дипломатских и конзуларних представништава у иностранству, а услед политичких промена у земљи дошло је до одласка значајног дела искусних каријерних дипломата из дипломатског апарата, што се негативно одразило на функционалност дипломатске службе СРЈ. Укидањем СРЈ и стварањем Државне заједнице Србије и Црне Горе спољни послови су, уз одбрану, спољне и унутрашње трговинске везе, остали једна од ретких заједничких функција државне заједнице. Постојећи политички и економски проблеми довели су до нове редукције дипломатских структура, док је започета сукцесија дипломатских и конзуларних објеката бивше СФРЈ драстично изменила инфраструктурне основе функционисања дипломатске службе Државне заједнице Србије и Црне Горе. После референдума о државној независности, спроведеног у Црној Гори маја 2006, и њеног осамостаљења, влада Црне Горе признала је Србији право државног и правног континуитета с ранијом државном заједницом због чега је Србија преузела дотадашње заједничко министарство спољних послова с постојећим представништвима у иностранству, задржавши место у УН и осталим међународним организацијама. Потом је уследила нова реорганизација дипломатске службе прилагођене потребама спољне политике Републике Србије.

Александар Животић

На дан 1. IX 2018. Србија је имала амбасаде у 69 држава (уз покривање на нерезиденцијалној основи још 118 држава), 24 конзулата у 15 држава и сталне мисије при низу међународних организација (УН, УНЕСКО, ОЕБС, Савет Европе, ЕУ, НАТО). Истовремено је у Србији било 69 страних дипломатских представништава и шест генералних конзулата пет држава, уз сталне мисије УН, специјализованих агенција УН, ЕУ, ОЕБС, Савета Европе и других међународних организација, институција и тела.

Борис Кривокапић

ЛИТЕРАТУРА: Д. Л. Стевановић, Реорганизација наше дипломатске струке, Зг 1920; К. Кумануди, Административно право, Бг 1921; Л. М. Костић, Административно право Краљевине Југославије, I, Устројство државе, Бг 1933; И. Суботић, Савремена дипломатија, Бг 1937; М. В. Кисовец, Дипломатски представници, Бг 1939; К. Јиречек, Историја Срба, II, Бг 1952; Д. Милић, „Букурешка агенција и српско-влашка трговина сољу", ИЧ, 1971, 18; Историја српског народа I--VI, Бг 1981--1994; Р. Љушић, Кнежевина Србија (1830--1839), Бг 1986; Б. Јанковић, Дипломатија, Бг 1988; В. Ћоровић, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, Бг 1992; Р. Петковић, Субјективна историја југословенске дипломатије 1943−1991, Бг 1995; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999; М. Митић, Дипломатија, Бг 1999; К. Билт, Задатак мир, Бг 1999; Историја српске државности, I--III, Н. Сад 2000--2001; М. Ахтисари, Мисија у Београду, Бг 2001; Ј. Примаков, Године у високој политици, Бг 2002; Осам месеци плус, Бг 2003; Д. Бонџић, Новинарска и дипломатска висока школа у Београду 1948−1953. Студија и документи, Бг 2003; Б. Љ. Поповић, Историја Министарства иностраних дела Србије, Бг 2005; Ђ. Н. Лопичић (прир.), Дипломатија, Бг 2006; М. Лекић, Мој рат против рата, Бг 2007; Д. Дашић, Савремена дипломатија, Бг 2008; В. Јовановић, Рат који се могао избећи, Бг 2008; Б. Кривокапић, Енциклопедијски речник међународног права и међународних односа, Бг 2010; Б. Љ. Поповић, Дипломатска историја Србије, Бг 2010; Ч. Штребац, Записи из Индије 1997--2002, Бг 2011; М. Терзић, Моћ и утицај војне дипломатије. Мисије Владимира Велебита 1943−1945, Бг 2012; А. Робертс, Разговори с Милошевићем, Бг 2012; Ч. Попов, Д. Р. Живојиновић, С. Г. Марковић (ур.), Два века модерне српске дипломатије, Бг 2013; Ђ. Н. Лопичић, Ј. Ђ. Лопичић Јанчић, Конзуларни односи и конзуларно право, Бг 2013; А. Робертс (ур.), Сатоу: Дипломатска пракса, Бг 2013; С. Селинић, Партија и дипломатија у Југославији 1945−1952, Бг 2013; Д. Лопандић, Време сјаја, време таме: Дипломате у вртлогу историје, Бг 2015; Ђ. Н. Лопичић, Студије и огледи из међународног права, међународних односа и дипломатије, Бг 2016; Б. Бранковић, Иза кулиса дипломатије, Бг 2016; Б. Кривокапић, Међународно јавно право, Бг 2017; Д. Ђорђевић, Историја модерне Србије 1800--1918, Бг 2017; С. Мићић, Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918--1939, Бг 2018; С. Ђукић, Бугарски кадрил, 1--3, Бг 2018.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)