ДИМИТРИЈЕВИЋ, Војин

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Војин, правник, универзитетски професор (Ријека, 9. VII 1932 -- Београд, 5. X 2012). Дипломирао је на Правном факултету у Београду 1956, када одлази на стажирање у седиште УН у Њујорку, где је провео годину дана. Докторирао је на ПФ у Београду 1965. одбранивши рад „Право уточишта на територији стране државе -- територијални азил". На истом факултету биран је у свим звањима: за асистента 1960, а за редовног професора 1983. Од 1969. до 1985. био је члан Извршног комитета Светске федерације удружења УН у Женеви (потпредседник 1979--1983) и председник Академског института за истраживање мира и политике безбедности Универзитета у Хамбургу од 1981. Године 1983. постаје члан Комитета за људска права (известилац 1987--1989, а потпредседник 1989). Био је генерални секретар Савеза удружења за УН Југославије (1967--1983) и председник Југословенског форума за људска права и правну сигурност грађана од његовог оснивања (1988). Основао је Београдски центар за људска права. Биран је за почасног доктора Универзитета „Мек Гил" у Монтреалу и Универзитета Кент (Кентербери), био је члан Венецијанске комисије Савета Европе, члан Сталног арбитражног суда у Хагу, комесар Међународне комисије правника, председник Правног савета Председника Републике Србије и члан Савета за борбу против корупције. Године 1998, због тога што се супротставио тадашњем Закону о универзитету, ускраћено му је да ради на ПФ у Београду, те је позив професора наставио и окончао на ПФ Универзитета „Унион" у Београду. У својству гостујућег професора држао је предавања у Сарајеву, Сплиту, Вирџинији (САД), Ослу и Лунду (Шведска). За људска права се залагао не само у својим многобројним радовима него и у јавним наступима, у новинама и на телевизији. Превео је више међународних докумената о људским правима и сачинио обимну збирку Људска права ‒ међународни документи (Бг 1993), с упоредним српским и енглеским текстом. Истиче се његова синтетичка анализа стања људских права у земљама 90-их година у визионарском делу Неизвесност људских права (Ср. Карловци ‒ Н. Сад 1993). После скоро тридесет година од штампања овог дела стање људских права није забележило велик напредак. Непогрешиво је оценио да је прелаз од самовлашћа ка демократији суочен са препрекама, а да је демократија која настаје груба и површна. Избори су прихватани као чисти и кад су били засновани на дефектном изборном систему или спровођени без слободе изражавања, информисања и удруживања. За владајућу већину нема ограничења која би потицала из људских права. Постоји „стварна опасност неометане тираније стварних или још горе: симулираних већина" и угрожавања права мањина свих врста (узимајући у обзир и многољудну „мањину" сиромашних, па се због тога „прелазак у демократију не може одвојити од напретка у области људских права".

ДЕЛА: Територијални азил, Бг 1969; Појам безбедности у међународним односима, Бг 1973; Тероризам, Бг 1982; Страховлада, Бг 1985, Human Rights Today, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Сто педесет година Правног факултета (1841‒1991), Бг 1991; В. Ракић Водинелић, „In memoriam -- Вишак живота -- Војину Димитријевићу", Правни записи, 2012, 3, 2.

И. Бабић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)