ДАБАР

ДАБАР, средњовековна жупа у Хумској земљи. Име је добила по животињи која је у средњем веку била распрострањена на овом простору. Први пут се наводи у XII в., у Летопису попа Дукљанина, а обухватала је Дабарско поље. Следећи пут се помиње 1283, затим 1285. у вези са пљачком која се догодила у њему, а исте године се помиње и неки Братослав Малчић из Д. Ова жупа се током XIV в. често наводи као територија са које младићи одлазе у Дубровник на службу и занат, као и у вези са продајом и узимањем стоке Дубровчана на припашу. Ова врста података се наставља у серијама дубровачког архива и током XV в. Из Д. и даље одлазе младићи да уче разне занате у Дубровнику.

У време Стефана Немање и његових наследника Хумска земља, па и жупа Д., чинила је посебну удеону кнежевину којом су господарили Немањин брат кнез Мирослав и његови синови Петар, Тољен и велики кнез хумски Андреја (до 1250). Након укидања удеоних кнежевина Д. је потпала под управу локалних органа власти. Ова жупа, као и цео Хум, постаће после 1326. предмет спора између босанског бана и српског краља. Сам Д. су чешће држали српски владари него босански. После Душанове смрти (1355) Д. је загосподарио кнез Војислав Војиновић. Након смрти моћног Војиновића (1363) Д. и Поповим пољем загосподарио је син Милтена Драживојевића жупан Санко Милтеновић. Он је у више наврата мењао господара опредељујући се између босанског бана Твртка и жупана Николе Алтомановића, да би на крају био погубљен од стране жупана Николе (1370--1372). После пропасти Николе Алтомановића, Д. и цео Источни Хум трајно су припали Босни, то јест синовима Санка Милтеновића: жупану Бељаку и војводи Радичу Санковићима. Када је војвода Сандаљ Хранић 1404. уклонио Радича Санковића са историјске позорнице, Косаче су трајно загосподариле Источним Хумом, па и жупом Д. У лето 1465. Турци су освојили Д. и на овом простору формирали нахију истог имена али веће територије од некадашње жупе. Нахија Д. је касније укључена у Херцеговачки санџак.

У жупи Д. је своје поседе имала и локална властела. Овде су најзначајнија властела били Пићевићи чије је седиште било у Љутом Долу, а поседе су имали и у Доњој Трусини. У Љутом Долу су откривени споменици Радивоја и Радослава Вукчића, синовца Вукца Пићевића, који је био у животу 1381. У Д. је рођен и Богдан Хатељевић, слуга војводе Радича Санковића, чији надгробни споменик са натписом стоји у Милавићима у Дабар-пољу. Умро је пре 1404. Своје људе и поседе у Д. је имао и Стјепан Шимраковић.

ИЗВОРИ: Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, Бг 1928; Г. Чремошник, Канцеларијски и нотарски списи 1278--1301, I, Бг 1932; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, III, Бг 1983.

ЛИТЕРАТУРА М. Динић, Хумско-требињска властела, Бг 1967; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Бг 1996; Ђ. Тошић, Средњовјековна хумска жупа Дабар, Бг 2005.

Синиша Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)