ДОМОВИ ЗДРАВЉА

ДОМОВИ ЗДРАВЉА, здравствене установе које обављају здравствену делатност на примарном нивоу здравствене заштите и обезбеђују најмање превентивну здравствену заштиту за све категорије становништва: здравствену заштиту деце и жена, здравствену заштиту из области опште медицине, поливалентне патронаже, кућног лечења, односно кућног лечења са палијативним збрињавањем и здравствене неге. Д. з. морају да обезбеде и здравствену заштиту из области денталне медицине, лабораторијску и другу дијагностику, а могу да обављају и делатност медицине рада, као и друге специјалистичко-консултативне делатности, санитетски превоз, превоз за дијализу и апотекарску делатност. У подручјима са специфичним потребама здравствене заштите становништва може се основати стационар и/или породилиште. Д. з. могу да имају огранке, здравствене станице и амбуланте.

Д. з. у свету. Ванболничка здравствена заштита, са д. з. у центру, заснива се на развоју услуга медицинске неге и лечења коју су у појединачним амбулантама ван болнице, у средиштима насеља и градова пружали болнички лекари и бабице, а писани трагови о томе сежу у XVI в. Лекари и бабице су своје услуге пружали бесплатно или су те трошкове подмиривале локалне власти. И тада су постојале амбуланте, за богатију клијентелу која је исте плаћала унапред. Међутим, све до средине XIX в., ослонац здравствене заштите је била куративна медицина која се пружала у болницама. Средства, државна или регионална, планирана су за рад болничке службе, док је ванболничка заштита остала „самарићанска" или просветитељска и еманципаторска, а врло споро се унапређивала и мењала.

Средином XIX в., на таласу реформских тенденција у читавом друштву, најпре у Енглеској (1848), а потом Данској (1858), Норвешкој (1860), Шведској (1874) доносе се закони о здравственој заштити којима се постављају темељи здравствене службе на дужи период као једне од основних јавних функција и као облик одговорности заједнице. Иако су се ови закони првенствено бавили успостављањем правила за превенцију и контролу заразних болести, налагали су и контролу продаје животних намирница и услова живота и рада у фабрикама и предузећима, што указује на то да су биле успостављене иницијалне функције данашње делатности у примарној здравственој заштити (заштита становништва -- данашња здравствена заштита одраслих, деце, школске деце, омладине и жена, заштита запослених -- данашња служба медицине рада, превенција и контрола заразних болести -- данашња хигијенско-епидемиолошка служба).

Један од најважнијих корака на путу развоја ванболничке (примарне) здравствене заштите догодио се 1920. у Великој Британији, кроз тзв. Досонов извештај. Према поменутом извештају, организација медицине постала је недовољна да обезбеди да најбоља средства за одржавање здравља и излечење болести треба да буду доступна свим грађанима. Домицилне службе округа заснивале би се на примарним здравственим домовима који би обухватали куративну и превентивну медицину коју спроводе лекари опште праксе, а инсистира се на организационим структурама примарне праксе која укључује здравствене посете, амбуланте, апотеке, лекаре и медицинске сестре у заједници. Због бојазни да јавне финансије неће моћи да плате бесплатно лечење, предложено је да бар превентивне услуге буду бесплатне, а да у јавним организацијама буду уведене стандардне услуге чије трошкове треба да покрије нека врста осигурања. Ипак, овај извештај је покренуо значајне новине, које су остале карактеристичне и за данашње д. з., а то су: обезбеђење здравствене заштите на одређеној територији, сарадња са локалном администрацијом и интегрисање превентивне и куративне медицине. Извештај лорда Досона први пут је јасно промовисао принцип да је здравствена заштита право, а не нешто што се дарује доброчинством. Замишљене основе будућег здравственог система подељене су на примарну и секундарну здравствену заштиту, а оне обухватају и облик болнице (Teaching Hospital with Medical School) схваћене као полазиште свих регионалних шема здравствених услуга. Био је то први документ који је сугерисао да примарна здравствена заштита организована по територијалном принципу представља стратешки оквир за решавање неједнакости у здравству. Утицај овог система протеже се далеко изван Британије.

Најважнији догађај у историји развоја примарне здравствене заштите недвосмислено је Декларација из Алма-Ате из 1978, која је примарну здравствену заштиту дефинисала као основну здравствену заштиту засновану на практичним, научно здравим и друштвено прихватљивим методама и технологији која је постала универзално доступна појединцима и породицама у заједници кроз њихово пуно учешће и по цени коју заједница и држава могу да приуште. Декларација, која је значајна због дефиниције ванболничке примарне здравствене заштите у нашој земљи, гласи: „Примарна здравствена заштита: 1. одражава и развија се из економских услова и социокултурних и политичких карактеристика земље и њених заједница и заснива се на примени релевантних резултата истраживања социјалних, биомедицинских и здравствених услуга и искуства у јавном здравству; 2. бави се главним здравственим проблемима у заједници, пружајући промотивне, превентивне, лековите и рехабилитационе услуге у складу са тим; 3. укључује најмање: образовање о превлађујућим здравственим проблемима и методама њиховог спречавања и контроле; промоцију понуде хране и правилне исхране; адекватно снабдевање сигурном водом и основним санитетима; здравствену заштиту мајке и деце, укључујући планирање породице; имунизацију против главних заразних болести; превенцију и контролу локално ендемских болести; одговарајуће лечење уобичајених болести и повреда и обезбеђивање основних лекова; 4. укључује, поред здравственог сектора, и све повезане секторе и аспекте националног и заједничког развоја, посебно пољопривреду, сточарство, храну, индустрију, образовање, становање, јавне радове, комуникације и друге секторе; и захтева координиране напоре свих тих сектора; 5. захтева и промовише максимално самопоуздање заједнице и појединаца у планирању, организацији, функционисању и контроли примарне здравствене заштите, максимално искоришћавајући локалне, националне и друге расположиве ресурсе; и у ту сврху се кроз одговарајуће образовање развија способност заједница да учествују; 6. треба да буде подржана интегрисаним, функционалним и узајамно подржавајућим рефералним системима, што ће довести до прогресивног побољшања свеобухватне здравствене заштите за све и давати предност онима којима је најпотребнија; 7. на локалном и рефералном нивоу ослања се на здравствене раднике, укључујући лекаре, медицинске сестре, бабице, помоћне и раднике у заједници, као и на традиционалне практичаре по потреби, одговарајуће обучене друштвено и технички да раде као здравствени тим и да одговоре на изражене здравствене потребе заједнице".

Д. з. у Србији. На територији данашње Србије почеци ванболничке здравствене заштите везују се за другу половину XVIII в. у северним крајевима, а за прву половину XIX в. и у тада вазалској Србији. Основни задаци су били: именовање окружних физикуса; доношење прописа са законском снагом о мерама за спречавање ширења заразних болести код људи и стоке; увођење карантина на свим граничним прелазима; довођење и запошљавање лекара из суседних земаља итд. Прва организација санитетске службе Србије датира из 1839, када је успостављена служба окружних лекара (девет лекара и четири лекарска помоћника), две апотеке, када су постављени општински лекари и бабице, а први питомци послати на студије медицине. Године 1879. донети су Закон о „чувању здравља у народу и домаћој стоци" и Закон о народном санитетском фонду, а 1881. Закон о уређењу санитетске струке и о чувању народнога здравља, којим се устројава организација стручних здравствених радника и то: физикуси, срески, општински лекари, општинске бабице и марвени лекари, поред установа и институција здравствене делатности.

Први значајнији запис о ванболничкој медицини као посебној организационој јединици у односу на болницу веже се за крај XIX в. када 1892. Окружна благајна социјалног осигурања у Сомбору формира једну такву јединицу. Најважнији догађај у историји развоја д. з. збио се 1920. доношењем Уредбе о оснивању домова народног здравља као институција чији је првенствени задатак био рад на превенцији и контроли заразних болести, заштити материнства, омладине и посебно одојчади. Дакле, само годину дана после Досоновог извештаја у Лондону, у новоформираној Краљевини СХС доноси се обавезујући акт о оснивању домова народног здравља у свим већим местима. У састав д. з. улазе до тада основане појединачне амбуланте, диспанзери, станице, чиме се на ванболничком нивоу интегришу превентивна и куративна медицина засноване на територијалном принципу. Док је у северним крајевима, нпр. на територији данашње Војводине, то подразумевало интеграцију више до тада формираних самосталних установа, то је негде био и акт оснивања првих јединица за ванболничку заштиту.

У Београду се 1922. оснива централна амбуланта, а у Новом Саду годину дана касније Дом народног здравља, чиме и започиње период оснивања домова народног здравља. Све до 1923. организационе структуре ванболничке заштите које су обављале делатност којом се бави данашњи д. з. биле су уже и осниване као самосталне, опште или специјализоване амбуланте, станице или диспанзери. Тако је, уз помоћ француских стручњака, група београдских лекара 1919. основала Дечји диспанзер чији је основни задатак био превенција (имунизација и здравствено васпитање) и лечење одојчади. Одмах потом у Београду су основани Венерични (1920) и Антитуберкулозни диспанзер (1923). Установе истог назива оснивају се после II светског рата широм Србије, да би 70-их година XX в. дошло до појаве јединствених организационих структура интеграцијом свих ванболничких установа примарне заштите у д. з.

Све до 70-их година прошлог века основни задатак у развоју ванболничке заштите био је обједињавање свих организационих јединица у јединствени д. з. за територију једне општине. У складу са тада преовлађујућим начином организовања друштва у целини (Закон о удруженом раду који је детерминисао организацију институција и предузећа у привреди и ванпривреди кроз тзв. организације удруженог рада, што је обухватало и организацију установа здравствене заштите, донет је 1978), устројава се д. з. као организација удруженог рада у области здравства, која обезбеђује ванболничку здравствену заштиту на територији једне или више општина. Основни начин рада је диспанзерски који обухвата: праћење и прoучавање здравственог стања становништва, хигијенске прилике и услове живота и рада становништва; спровођење мера за здравствену заштиту жена, трудница, одојчади, предшколске и школске деце, омладине и радника; спровођење мера спречавања, сузбијања, раног откривања и лечења заразних и других масовних обољења и повреда; обављање патронажног рада; организацију и рад на здравственом васпитању становништва, лечењу и спровођењу рехабилитације оболелих и повређених и у стану болесника; спровођење мера у циљу спречавања обољења уста и зуба и лечење, праћење и проучавање професионалних обољења и других болести у вези са радним условима, узроцима повреда и обољења; вршење обавезних прегледа пре ступања радника на рад, систематске и контролне прегледе; организовање и спровођење акција прикупљања крви, поступака дезинфекције, дезинсекције и дератизације. Органи управљања у д. з. били су раднички савети које су чинили представници запослених и представници друштвене заједнице. Д. з. руководио је директор, односно управник, као инокосни пословодни орган, а на челу организационих јединица (огранака, здравствених станица, служби и одсека) руководилац одређеног нивоа. Финансирање здравствене заштите коју су пружали запослени у д. з., тзв. средства за личну и заједничку потрошњу, обезбеђивала су се путем слободне размене рада са самоуправним интересним заједницама (СИЗ) здравственог осигурања са којима су се закључивали посебни уговори. У том периоду долази до промене прописа, па и до укрупњавања здравствених установа и обједињавања ванболничких и болничких служби у медицинске центре, да би почетком 90-их дошло до оснивања здравствених центара, који су, поред д. з. и болница на територији округа, укључивали и апотеку. Од тада па све до данас долазило је до раздвајања болничке и ванболничке заштите у два наврата, да би актуелни закон о здравственој заштити оставио могућност самосталних установа, али и могућност интегрисања.

Д. з. данас. У Републици Србији постоји 158 д. з. са развијеном мрежом огранака, здравствених станица и амбуланти (укупно 1.766 пунктова). Према актуелном Закону о здравственој заштити, здравствена установа која обавља здравствену делатност на примарном нивоу здравствене заштите може бити основана у јавној својини или као приватна здравствена установа. Оснивач д. з. у јавној својини је Република Србија, а на територији аутономне покрајине -- аутономна покрајина. Сваки д. з. основан у јавној или приватној својини мора бити унет у Регистар здравствених установа, који, заједно са јединственом евиденцијом субјеката у здравству, води Агенција за привредне регистре.

Д. з. пружа најмање: 1) превентивну здравствену заштиту за све категорије становништва; 2) здравствену заштиту деце; 3) здравствену заштиту жена; 4) здравствену заштиту из области опште медицине; 5) здравствену заштиту из области поливалентне патронаже, кућног лечења, односно кућног лечења са палијативним збрињавањем и здравствене неге. Поред наведених облика здравствене заштите, у д. з. се обавља и дентална медицина, лабораторијска и друга дијагностика. Такође, може да се обавља и медицина рада, као и друге специјалистичко-консултативне делатности и апотекарска делатност. Д. з. пружа и санитетски превоз пацијената на дијализу. Ове делатности могу да се пружају у д. з. или у другој здравственој установи на територији општине зависно од броја становника и броја и распореда других здравствених установа у тој општини. Д. з. може организовати огранке на територији Републике Србије, а здравствене станице и здравствене амбуланте на територији управног округа на којем се налази седиште, односно огранак д. з. У огранку се обезбеђује најмање здравствена делатност као у седишту д. з., док се у здравственој станици организује најмање општа медицина и здравствена заштита деце. У здравственој амбуланти обезбеђује се најмање здравствена делатност опште медицине, а само тамо где специфичне потребе или саобраћајни и географски услови захтевају у д. з. се може организовати и стационар, односно породилиште. У д. з. здравствене услуге пружају тимови изабраног лекара, које чине доктор медицине (стоматологије) и здравствени радник одговарајуће школске спреме здравствене струке. Изабрани лекар може бити: 1) доктор медицине (доктор медицине, специјалиста опште медицине, специјалиста медицине рада); 2) доктор медицине, специјалиста педијатрије; 3) доктор медицине, специјалиста гинекологије; 4) доктор стоматологије. Изабрани лекар одговарајућег профила пружа здравствену заштиту опредељеним грађанима -- осигураницима и осигураним лицима, који се на одређеној територији, у одређеној организационој јединици д. з. опредељују за њега на посебном формулару, и то на период од годину дана.

ИЗВОРИ: Interim Report on the Future Provision of Medical and Allied Services 1920 (Lord Dawson of Penn), May 27, 1920; Declaration of Alma-Ata, International Conference on Primary Health Care, Alma-Ata, USSR, 6--12. September 1978; Закон о здравственој заштити, СГ, 25/2019.

ЛИТЕРАТУРА: Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут", осамдесет година у служби здравља народа, Бг 1999; С. Бербер, Историја сомборског здравства, Н. Сад 2004.

С. Миловановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)