ДУНЂЕР

ДУНЂЕР (перс. durger: дрвена грађа; тур. dulger), старински столар и градитељ (дрводеља, тесар и зидар истовремено) или кућни мајстор за све. Назив се односи на зидара који гради куће,,набијанице", али и за мајсторе који су градили дрвене зграде. Оне су се градиле тако што се у дрвену оплату набијала земља дебљине и до пола метра. Такве куће су лети углавном хладне а зими топле. У набијаницама није прављена изолација у односу на земљу, па су зидови при дну често били влажни. Водилo се рачуна о томе да кућа буде постављена према истоку. Пазило се и да објекти буду,,отворени" за ветрове како би се уграђено дрво ваљано сушило, јер дрво,,ради" још годинама по изградњи. У д. се за време Турака ишло из нужде јер су дунђерски мајстори градили како џамије тако и куће, и то највише у околини Ниша и Врања. Касније, по ослобођењу од Турака, за д. се учило у Бугарској, а 1885. и у Београду. Најпознатији д. су били из Соколске нахије, Дарковчани, Књажевчани и Црнотравци, а у Македонији -- Дибралије, Мијаци и Кратовчани. Средишта градитељских тајфи били су Крушево, Нови Пазар, Сиринић и Средачка жупа. Турски записничари су 1453--1454. и 1468. регистровали да међу хришћанским становништвом у Тетову има и дрводељаца, мајстора-д. Данас се д. називају незналице у некој бранши због убеђења да мајстор који зна три заната ниједан не зна довољно добро.

ЛИТЕРАТУРА: Тетово и Тетовско низ историјата, 1, Тетово 1982; Х. Крешевљаковић, Еснафи и oбрти у БиХ 1463--1878, Сар. 1991.

Д. Томановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)