Прескочи до главног садржаја

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгомир Лола

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгомир Лола, новинар, технички уредник (Краљево Село код Књажевца, 12. VI 1902 Београд, 27. IV 1990). Као несвршени ученик гимназије повлачио се са српском војском преко Албаније и школовање за време I светског рата наставио у савезничкој Француској. Након ослобођења и уједињења матурирао је у Трећој београдској гимназији 1920, а затим студирао Правни факултет у Београду. У свет журналистике ушао је 1922. као новинар Новог листа и Правде, а после краћег времена прешао је у Политику, где се афирмисао као новинар црне хронике. Од 1923. био је редован члан Београдске секције Југословенског новинарског удружења. Затим је као новинар радио и у судској, београдској, унутрашњополитичкој и спољнополитичкој хроници. Као аутор текстова потписивао се и у Политикином забавнику који је покренут 1939. Најзначајније новинарске успехе доживео је као извештач са великих међународних скупова и манифестација. Пре II светског рата ангажовао се и у новинарској струковној организацији, као и око покретања чувеног листа Ошишани јеж, посебно се интересујући за техничка решења и дизајн тог медија. Обављао је захтеван посао ратног извештача Политике током Хитлеровог напада и окупације Пољске. Због тих извештаја и књиге СССР у слици и речи (Бг 1940) за време II светског рата Д. је више пута ислеђиван у нацистичкој тајној полицији Гестапоу, под чијом присмотром је био за време окупације. Убрзо по ослобођењу већ у новембру 1944. ангажовао се у редакцији листа 20. октобар, а од априла 1945. радио на послу сарадника техничког уредника листа Глас. Након II светског рата престао је да се активно бави новинарством и посветио се техничким аспектима уређивања штампаних медија. Тим обликом медијске делатности бавио се на вешт и рафиниран начин, достижући у тој области изузетне домете и преносећи богато знање на млађе колеге. Захваљујући његовом труду стасала је генерација врсних техничких уредника који су га 1976. изабрали за доживотног почасног председника Секције техничких уредника Удружења новинара Србије. У Краљевини Југославији Орден Св. Саве трећег реда добио је 1940, док му је у социјалистичкој држави уручен Орден рада са златним венцем 1965.

ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Два века српског новинарства, Бг 1992.

Владимир Баровић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)