ДРАГОВО

ДРАГОВО, село у Србији, на југоисточној периферији Шумадије, између Гледићких планина на западу и планине Јухор на истоку, у долини Жупањевачке реке (слив Велике Мораве). Село је локалним путем дугачким 8 км повезано с путем који повезује Крагујевац с Белушићем и Варварином. На тој раскрсници је и општинско средишете Рековац. Насеље је компактно, смештено је на левој, присојној страни долине Жупањевачке реке на око 300 м н.в. Издужено је правцем југоисток--северозапад, на дужини од око 2,5 км дуж локалног пута, а споредне улице су мрежасто распоређене. Први помен села је из 1595/96. Староседелачко становништво досељено је почетком XIX в. Године 1844. село је имало 88 кућа. Током друге половине XX в. усталила се константна депопулација. Године 1948. село је имало 2.333, а 2011. 904 становника, од којих су 97,8% били Срби. Пољопривредом се бавило 42,9% економски активног становништва. У селу се налазе православна црква, основна школа, амбуланта, пошта, млин и погон за производњу сточне хране.

Драгица Р. Гатарић

У Д. је, на локалитету Илињача, 1967. откривено римско светилиште. Сакраријум је истражен, пошто су његови остаци откривени приликом копања глине за цигле на имању Владимира Илића. Археолог Завичајног музеја у Јагодини Саво Ветнић извршио је заштитна ископавања којима је открио светилиште под отвореним небом, које се налазило на извору минералне воде. Извор је био ограђен кружним низом великог камења, чији пречници су достизали и до 1,4 м, а размаци између каменова су износили 10--15 цм. Овај низ је био прекинут на југу, где се налазио прилаз извору поплочан облуцима и подним керамичким плочицама. Источно од „светог извора" налазио се олтар од неотесаног каменог блока, на чијој јужној страни је била причвршћена мермерна икона са представом бога Митре како убија бика. Икона је израђена од плавичасто-белог мермера, димензија 14 х 12 цм, горње стране лучно заобљене. Централна сцена тауроктоније допуњена је фигурама лучоноша Дадофора, са леве и десне стране, и фризом са представама из циклуса бога Митре испод ње. Икона је била фрагментована и прилично оштећена, а рељеф је грубо израђен, са јаком аутохтоном компонентом. Осим мермерне иконе, откривени су бронзани новац из III и IV в., разни метални, култни, односно вотивни предмети, међу којима се издваја бронзана плочаста фибула у облику три испреплетена војна рога. Такође, нађен је велик број уломака керамичких посуда, међу којима су најзанимљивије посуде са две или три дршке украшене аплицираним змијама. Овакве посуде су карактеристичне за римска светилишта оријенталних божанстава Митре, Јупитера Долихена и Сабазија. Судећи према археолошким налазима, овај сакрални комплекс око извора је функционисао у периоду II--IV в., иако није искључено да је сматран за свето место још у протоисторијском периоду, пре римских освајања.

Софија Петковић

ЛИТЕРАТУРА: С. Ветнић, „Илињача, Драгово, Светозарево -- антички период -- митреј", АрПр, 1967, 9; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; С. Петковић, Римске фибуле у Србији од I до V века, Бг 2010.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)