ДЕТЛИЋ

ДЕТЛИЋ, птица претежно црно-белoг перјa, средње величине или мања, из породице детлића у ширем смислу (Picidae, ред Piciformes), у које спадају још вијоглава и жуна. Све врсте д. у Србији су одозго црне са белим пегицама и мрљама, док су одоздо претежно прљавобеле, понекад с тамним пецкама. Образи су, уз један изузетак, бели. На црном темену већина врста има мање или веће црвене површине, а само једна има жуту. Код више врста јавља се црвена боја на перју подрепка и доњег трбуха. Као и жуна, д. је еволуциони одговор на развој шумских инсеката и анатомски и физиолошки је прилагођен за копање дрвета брзим и снажним ударцима јаког кљуна уз ослонац на стабло у три тачке. Две чине снажне ноге са кукастим канџама на наспрамно распоређеним прстима (2+2, зигодактилно стопало), а трећу чини врло чврст, али еластичан реп. Уз ослонац на њега д. се пуже уз стабло у кратким скоковима. Д. кљуном, као длетом, пробија кору дрвета и проналази скривене инсекте, нарочито многобројне ксилофаге. Кад наиђе на њихов канал, извлачи их јако дугим тракастим језиком с адхезивним врхом. За разлику од мравоједа, д. нема растегљив језик, него је његов целом дужином смотан у нарочите канале који се протежу уназад око лобањске чауре. За свако легло д. копа у дрвету нову дупљу за гнездо, коју касније насељавају друге шумске птице и остале животиње. Концепт кутија за гнежђење („кућица за птице") заснива се првенствено на уношењу вештачких дупљи. Поред дозивања кликтањем, фреквентним ударцима кљуна о шупљу, напуклу или на други начин резонантну грану (понекад и бандеру), д. производи продоран звук назван добовање, који служи као територијално обавештавање.

Д. живи у шумским пределима. Неке врсте су специјализоване за одређене типове шума, док су друге прилагодљивије, па живе чак и у воћњацима, парковима и у дрворедима у насељима. Остављено старо и труло дрвеће повећева број д. у шуми. Хране се углавном инсектима и другим бескичмењацима које налазе у кори дрвета, испод ње и у самом дрвету. Неке врсте пљачкају гнезда других птица, а друге се, нарочито зими, дохрањују семењем четинара и коштуничавог воћа, па и бобицама. Велики шарени д. храни се и соком дрвета који се лучи на месту повређене коре. Гнездо је увек у дупљи без подлоге у коју женка полаже до пет белих лоптастих јаја. Оба родитеља леже на њима на смену око две недеље. У зависности од величине врсте, младунци излећу из гнезда после 3--4 недеље и убрзо се осамостаљују. Сви д. у Србији су станарице, али скитају после гнежђења. Све врсте су у Србији строго заштићене.

Велики д. (Dendrocopos major) најчешћа је врста д. у Србији. Живи у свим висинским зонама и у свим типовима предела са дрвећем. Стабилна популација процењена је на око 200.000 парова. Сеоски д. (Dendrocopos syriacus) живи у нижим измењеним и насељеним пределима у целој Србији, коју је из Средоземља колонизовао у XIX и XX веку. Стабилна популација процењена је на око 35.000 парова. Планински д. (Dendrocopos leucotos) има рањиву популацију од највише 1.000 парова, распарчану по зрелим планинским шумама са старим и трулим дрвећем у источној и југозападној Србији. Угрожава га фрагментација шума и конзервативна шумарска пракса, нарочито тзв. санитарна сеча. Мали д. (Dryobates [Dendrocopos] minor) има скромну али стабилну популацију од око 5.000 парова у свим деловима Србије осим највиших зона планинских шума. Средњи д. (Leiopicus [Dendrocopos] medius) живи у целој Србији, а највише га има у храстовим шумама. Популација од око 15.000 парова сматра се стабилном. Тропрсти д. (Picoides tridactylus) угрожена је врста у Србији са стабилном али нејаком и исцепканом популацијом са мање од 100 гнездећих парова посејаних по старим претежно прашумским деловима планинских шума у Југозападној Србији. Једини је д. са три прста на ногама и једини са жутим теменом и само са уском белом траком на образу. Угрожава га просецање шумских путева (фрагментација) и нарочито тзв. санитарна сеча.

ЛИТЕРАТУРА: В. Васић и др., „Налази тропрстог детлића Picoides tridactylus у Србији", Ciconia, 2009, 18; М. Шћибан и др., Птице Србије: критички списак врста, Н. Сад 2015; С. Пузовић и др., Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008--2013, Н. Сад 2015; Д. Рајковић, В. Васић, „Тропрсти детлић", Д. Рајковић и др., „Планински детлић", у: Црвена књига фауне Србије III -- Птице, Бг 2018.

Воислав Васић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)