ДИЈАКРИТИЧКИ ЗНАК

ДИЈАКРИТИЧКИ ЗНАК (грч. diakrivnein: раздвајати, разликовати), графички знак додат слову који мења његово значење, функцију или изговор, односно изговор речи у којој се слово налази. У различитим системима писања д. з. се појављују као надредни, подредни, у оквиру самога слова или са његове леве или десне стране. Д. з. могу бити саставни део посебног слова алфабетског писма, нпр. у латиничним словенским писмима: á, é, í, ć, č, đ, ž, š, ć, ł, итд., у ћириличким: ї, й, ё, ў, ќ, ѓ. Ван ове функције, д. з. имају разноврсне улоге. У неким правописним системима д. з. се користе да укажу на то да се слово у датој позицији чита (енг. café), у случајевима када би две речи биле хомографи (фр. ou 'или' : où 'где') и сл. Д. з. прозодијског карактера указују на дужину или краткоћу звука, акценат и(ли) тон. У неким „консонантским" писмима (нпр. јеврејско, арапско) д. з. означавају вокале, док се у некима (нпр. индијско, арапско) њима означава и одсуство вокала. Помоћу д. з. могу се маркирати и обележја консонаната (лениција у гелском, озвучење консонаната у јапанском итд.). У неким системима д. з. се односи на особину више слогова у речи (нпр. слоговни систем кри језика). Д. з. су широко заступљени у фонетској транскрипцији, за обележавање дистинктивних обележја фонема, као и у упоредно-историјској лингвистици, у представљању реконструисаних форми.

У првој словенској ћирилици, старословенској, користили су се различити д. з.: а) знак за умекшавање ( á) употребљавао се као ознака палаталности консонанта (lá = љ, ná = њ, rá = р', sá = с'), али и као правописни знак којим се уз то маркира да у групама láy, náy, ráy и sáy слово y треба читати као а (ља, ња, р'а, с'а); б) акценатски знаци и спирити су спорадично коришћени под утицајем грчког правописа, али нису имали изговорну вредност; в) пајерак/апостроф (Í) могао се писати уместо дебелог јер и танког јер; г) титла ( å ) се користила за означавање скраћено написаних речи и слова у функцији бројева. У српској средњовековној писмености у наведеним функцијима користе се титла и пајерак, док се акценатски знаци и спирити почињу писати у периоду ресавске правописне школе, што је одлика и црквенословенског језика данас. Реформа Вука Стефановића Караџића укључивала је и реформу система д. з. Данас се у правопису српског језика под одређеним условима користе апостроф, знак за означавање дужине самогласника (у општим текстовима ^, махом у случајевима када контекст није довољан за отклањање недоумице око граматичког статуса одређене форме, нпр. ген. јд. без учитеља : ген. мн. без учитељâ, ¯ у научним публикацијама) и акценатски д. з. (→ Акценaт), у научним и стручним текстовима, док се у општима срећу само ради уклањања недоумице у значењу речи (нпр. пас : пâс).

ЛИТЕРАТУРА: П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Бг 1971; D. Crystal, The Cambridge Encyclopedia of Language, Cambridge 1987; Лингвистический энциклопедический словарь, Москва 1998; М. Пешикан, Ј. Јерковић, М. Пижурица, Правопис српског језика, Н. Сад 2010.

Ј. Грковић-Мејџор

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)