ДВОРСКА КЊИЖЕВНОСТ

ДВОРСКА КЊИЖЕВНОСТ, књижевност која је везана за двор, коју пишу људи око двора или која је тематско-мотивски усред-сређена на дворски живот. У средњем веку била је у знаку религиозног култа владара и величања лозе Немањића. Утицај религиозне византијске књижевности одразио се на жанровску специфичност српске средњовековне књижевности о двору -- уместо дворских епова, књига о дворској етикецији, лирске поезије, она се развијала у оквирима црквене књижевности (житија, беседе, похвале, службе). Средњовековну књижевност о владарима карактеришу панегирични стил, развијени поступци апстраховања, идеализације и спиритуализације стварности. Поред канонске књижевности развијала се и апокрифна књижевност, превођени су витешки романи (Роман о Троји; Роман о Александру Великом), а двор деспота Стефана Лазаревића, аутора „Похвалног слова кнезу Лазару" и поетске посланице „Слово љубве", издвојио се као покровитељско место окупљања средњовековних уметника.

У новом веку посебан део овог комплекса чини књижевност српских писаца с територије аустријског царства (Д. Обрадовић, Л. Мушицки, Н. Боројевић и др.). Као посебан, алтернативан појам може се узети династичка књижевност, настајала у стварању култа династија (Обреновићи, Карађорђевићи). Карактеришу је реторика похвале, химнична интонација, тематска унисоност (везаност за одређене датуме битне у животу владара, прославе јубилеја). Обухвата сва три књижевна рода, а њени најраспрострањенији облици су мемоарски текстови, дневници, писма (Кнез Милош прича о себи, Г. Милановац 1893; Краљица Наталија Обреновић, Моје успомене, Бг 1999; Б. Карађорђевић, La Vie Multiple, Париз 1921; Ђ. Карађорђевић, Истина о моме животу, Бг 1969). Наративи о владарима су подложни изразито опозитним, искључивим рецепцијама од обожења и обожавања владара до његове карикатурализације и сатанизације. Династичку поезију писали су наши најзначајнији писци, С. Милутиновић Сарајлија, Ђ. Јакшић, Л. Костић, М. Бојић, А. Шантић. О владарима се писало и критички (писмо Вука Стефановића Караџића кнезу Милошу Обреновићу), памфлетски и сатирично (С. Милутиновић Сарајлија, Ј. Јовановић Змај) или повређено-ругалачки (Н. Нинковић, Жизниописанија моја, Н. Сад 1972). Дворски роман се у српској књижености јавља као поджанр у оквиру сентименталистичке барокно-витешке (М. Видаковић), романтичарске или реалистичке традиције (Пера Тодоровић, Владан Ђорђевић). Почетком ХХ в. дворска проза тематски је била везана за Први и Други српски устанак и стварање српске државе. Из живота владара најчешће се тематизују кључни тренуци који су имали судбоносни утицај на ширу заједницу, нпр. (документаристички или фикцијски) насилна смрт владара или вође (П. Тодоровић, Смрт Карађорђа, Бг 1928; С. Велмар Јанковић, роман Бездно, Бг 1995; Д. Васић Деветсто трећа, Бг 1925; М. Црњански, драма Конак, Суб. 1958).

Око владичанско-владарског двора Петровић-Његош на Цетињу развила се богата књижевна делатност. Књижевношћу су се бавиле владике Василије Петровић (Историја Црне Горе) и Петар Први (посланице), а Петар Други -- Његош је ушао у ред најзначајнијих српских писаца епским и епско-драмским спевовима (Луча микрокозма, Бг 1845; Горски вијенац, Беч 1847; Лажни цар Шћепан Мали, Трст 1851), док је о његовом делу и личности песника и владике настала посебна област научних истраживања (његошологија). Никола Први Петровић, књаз и краљ Црне Горе, аутор песничких и драмских дела (Балканска царица, Цт 1886), постао је такође тема мемоарских и песничких дела, међу којима се истичу критички и сатирично оријентисан романсирани (ауто)биографски спис „Десет година у Мавританији" (Дело, 1899, 1907) и „Биљешке једног писца" (ЛМС, 1898--1903) С. Матавуља, те фрагментарна сећања Л. Костића и у новије доба објављени Мемоари С. Поповића (Цт --Пг 1995).

Рушењем монархије после II светског рата настао је читав низ текстова памфлетског антипропагандног типа који се везивао за породицу династа. Међутим, то није значило и прекид д. к., него њено трансформисање -- фигура краља била је замењена фигуром „друга", али се поетика пригодне д. к. суштински није изменила нити се она престала писати (Титов двор).

ИЗВОРИ: В. Ђорђевић, Голгота, Бг 1909; С. Матавуљ, Биљешке једног писца, Бг 1988; Карађорђе у говору и твору, Бг 2004; Плуг и престо: песме о нашим краљевима, Топола 2004.

ЛИТЕРАТУРА: М. Дашић (ур.), Краљ Никола -- личност, дјело и вријеме, 1, Пг 1998; А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, Н. Сад 2001; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Бг 2005; М. Станојевић, Портрет народног краља, Бг 2005; П. Марјановић, Мала историја српског позоришта, Н. Сад 2005; Д. Антонијевић, Карађорђе и Милош, између историје и предања, Бг 2007; Д. Иванић, „Краљ Милан у жанровском кругу", ЗМСКЈ, 2009, 57, 1.

Др. Вукићевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)