ДОБРОЧИНСТВО

ДОБРОЧИНСТВО, чињење добрих и племенитих дела. Чин д. увек је сачињен од два актера: даваоца и примаоца. Личности даваоца и примаоца су идентификоване у самом садржају чина, али мотивациони аспект може бити подразумеван (интерни или унутрашњи) или условљен (екстерно мотивисан или спољашњи). У првом случају ради се о осећању личне потребе код даваоца, осећања обавезе или дуга, нагону или осећању нужности које избегава прецизну идентификацију или од такве идентификације свесно или несвесно бежи. У другом случају ради се о свесној декларацији схватања и прихватања сопственог места и улоге у веома сложеном поретку који чини окосницу правног, друштвеног, религиозног или филозофског устројства уже или шире средине у којој дародавац егзистира и остварује своју друштвену личност. Посебан случај д. је оно које је мотивисано испаштањем дародавца, било да је то испаштање самонаметнуто (унутрашње) или ординирано (спољашње). Позиција даваоца и примаоца д. није увек једносмерна; у неким сложенијим видовима спремност примаоца да буде објект д. може имати првенство над расположењем даваоца да делује као субјект. Другим речима, прималац дефинише предуслов да давалац може и има коме да учини д. Ипак, прималац је пасивни субјект д., за разлику од даваоца који је активан.

Акт д. може садржавати и компоненту компензације за даваоца; постојање такве компоненте донекле компромитује д. у унутрашњем аспекту, али не обавезно и у спољашњем. У неким случајевима, држава или неки други меродавни и/или мериторни ауторитет законским и подзаконским прописима и нормама стимулише д. компензујући акт даровања одређеним олакшицама на нивоу пореских и других обавезних давања и доприноса; последица таквих мера је да највећу компензацију, по правилу, добијају највећи добротвори, али се релативна величина д. готово увек изражава висином финансијског доприноса, а неупоредиво мање по основу објективног сагледавања онога што би морало бити основно мерило д.: да ли је д. жртва дародавца или инвестиција, односно пословна прерасподела вишкова. То је увек контроверзно питање чији се ефекти тешко могу објективно процењивати, али то не мења чињеницу да је из аспекта примаоца неспорно реч о делу које заслужује сваку захвалност.

У зависности од личности примаоца и његовог статуса, д. може бити једнократно (јединствено), повремено, перманенто или институционално. Може се односити на одређену личност као примаоца, шири круг потребитих или читаву категорију дефинисану локацијским, етничким, конфесионалним, социјалним, етичким или научним критеријумима. Давалац може бити појединац, група, организација или корпорација.

Организовано д. се у Србији може пратити од средњег века и у дужем периоду историје углавном се односи на задужбинарство (од „давања за душу", „задушбине"), поглавито подизање манастира и цркава, којима се осим основне помоћи у даровању земљишта, трошковима зидања и опремања, најчешће обезбеђује и стабилни и трајни извор прихода за одржавање и напредак. Такве задужбине нису само монашка станишта или богослужбени и црквени центри, него и институције за чување, лечење, просвећивање и очување сећања, те материјалног и духовног наслеђа народа.

У новијем периоду историје, велики задужбинари су претежно имућни трговци и предузетници који поседују осећање одговорности и обавезе према средини која им је омогућила просперитет, или -- у недостатку физичког правног наследника -- намењују своју укупну имовину институцији или циљу који представља њиховог личног, моралног или друштвеног баштиника. У таквим околностима, најчешћи примери у Србији и међу Србима изван домовинских граница, односе се на Цркву као институцију, васпитне, здравствене и социјалне установе, библиотеке и музеје или велике и ауторитативне организације какве су Матица српска, Универзитет, академије, научна друштва и сл.

После II светског рата задужбинарство је од стране владајуће Партије формално оцењено као негативна појава, а задужбинари генерално оцрњени као „ратни профитери" или злонамерни корисници пореских и других фискалних олакшица. По том основу дошло је до правне конфискације и забране деловања, односно затварања задужбина које су поседовале сопствену имовину и средства за обављање делатности. „Подруштвљавање" задужбинске имовине по правилу је водило урушавању те имовине или њеној злоупотреби, а покушај обнове задужбинарства је до данас остао неуспешан. Известан напредак је регистрован у погледу постојања и рада фондова, фондација, легата и оних организација које функционишу као део међународних хуманитарних система.

ЛИТЕРАТУРА: R. A. Wilson, R. D. Brown (ур.), Humanitarianism and Suffering: The Mobilization of Empathy, Cambridge 2009; С. Вејиновић, Задужбинарство код Срба, Н. Сад -- Бг 2012; Г. Гордић, „Задужбине и задужбинарство у традицији српског народа", у: Дани европске баштине -- Даривање и задужбинарство, Кв 2012.

Д. Ацовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)