ДРОМЕНА

ДРОМЕНА (грч. drwvmena: нешто што се чини, ствара), примарни позоришни облик, приказани и поновљени чин или радња. У нешто ширем значењу ритуални дух д. представља најбитнију одредницу у свим поновљеним и приказаним радњама. Сагледана као примарни позоришни облик којим се представљају одређени магијско-верски призори са циљем утицаја на извесне натприродне ентитете, д. има и своју подразумевајућу митску димензију. Везана за период прелаза из једног у други циклус, д. се одвија у сегменту друштвеног безвремена у којем се и организују маскиране ритуалне поворке чији је магијски смисао изражен изразито генеративним, оплодним или превентивним елементима. Грчки калогероси, српски коледари, македонски џемалари, бугарски сурвакари и румунске игре под маскама показују много заједничких елемената који су плод међусобног утицаја и прожимања различитих балканских традиција. Коледарска д., као специфична врста ритуала, одликује се театролошким елементима јединствене драмске радње коју као игру и међусобну борбу изводе маскирани младићи користећи одређене реквизите, попут штапа са задебљањем на врху, у датом простору и пред посматрачима који с извођачима чине целину. Ови елементи представљају зачетак будуће независне театарске форме. Будући да д. својом развијеном драматуршком структуром, посебно у играма под маскама, садрже и евидентне античке и византијске трагове, у источним деловима Балкана у пракси трансних ритуала могу се препознати реликти античких дионисија и византијских брумалија. Велико искуство д. на Балкану исказало је своју виталност и у прилагођавању и променама у новонасталим околностима. Та културна прожимања и међусобни утицаји традиција посебно су изражени у стварању д. сенки. Мада се поједини идејни моменти позоришта сенки могу довести у везу с Елеузинским мистеријама и потоњом византијском традицијом, несумњиво је да су марионетско позориште сенки, познато под називом Карађоз, на Балкан донели Турци у XVI и XVII в. Рецепција ове форме извршена је у процесу локалног прилагођавања и иновирања новим садржајима, ликовима и језиком, тако да је губећи првобитно искључиво турско обележје, Карађоз све више постајао традиционално балканско позориште сенки.

ЛИТЕРАТУРА: Фолклорни театар у балканским и подунавским земљама, Бг 1984; Д. Антонијевић, Ритуални транс, Бг 1990; Д. Антонијевић, Дромена, Бг 1997.

Б. Јовановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)