ДУАЛИЗАМ у ОБРАЗОВАЊУ

ДУАЛИЗАМ у ОБРАЗОВАЊУ, постојање два паралелна пута у школском систему, посебно на другом школском ступњу, на нивоу средњег образовања -- један који омогућује да се стекне шире опште образовање, те тиме и приступ институцијама вишег школског ступња, тј. упис на факултете и универзитете, и стицање виших нивоа образовања, па тако и запошљавање на пословима вишег друштвеног статуса; и други -- који води у стицање ужих стручних, практичних знања, који омогућује брже укључивање у рад и запошљавање претежно у привреди, без перспективе за наставак школовања на вишем школском ступњу. У суштини, може се рећи да постоје два подсистема у школском систему -- један који представља гимназија, као општеобразовна школа која пружа шира општеобразовна знања и омогућује упис ученика који је заврше на све високошколске институције -- више и високе школе, факултете и универзитете, и други који представљају средње стручне школе, из којих је могућ упис само на поједине факултете, и ниже стручне и занатске школе, које дају скроман фонд општих знања, које ни такву могућност не пружају. Пут који води преко гимназије омогућује стицање вишег образовног, па тако и вишег друштвеног статуса, те се у том смислу гимназија сматра привилегованом школом. Ова диференцијација карактеристична је за други школски ступањ, за средњошколско образовање, мање за трећи школски ступањ, мада су и ту на једној страни више школе (постојале у другој половини XX в.), које дају стручна звања и не отварају пут за стицање научних звања -- звања магистра и доктора наука, а на другој су факултети, односно универзитети, на којима је могућ упис на постдипломске магистарске студије и стицање научних звања. И касније, када су више школе укинуте и уместо њих уведене високе школе струковних студија (у првој деценији XXI в.), у том погледу стање је слично -- ни ове школе не омогућују стицање научних звања, док факултети, односно универзитети, организовањем мастер и докторских студија такву могућност пружају. Овакве поделе нема на првом школском ступњу, тј. у основној школи која је јединствена и обавезна за сву децу -- и док је била четворогодишња и касније када је прерасла у седморазредну односно осморазредну основну школу, где се васпитнообразовни рад одвија по јединственом наставном плану и програму (извесна програмска диференцијација остварује се кроз изборне предмете), после које сви имају могућности избора школа на наредном школском ступњу, тј. упис у средње школе. Наравно, упис у средњу школу зависи од успеха постигнутог у основној школи, тј. од нивоа стечених знања, вештина и способности, што се проверава на пријемном, односно класификационом или квалификационом испиту.

Дуализам школског система посебно је карактерисао школство у Краљевини Југославији (и Србији) у периоду пре II светског рата, када су на средњем школском ступњу поред гимназије и мањег броја средњих стручних школа, постојале ниже средње школе -- грађанске и шегртске, тј. занатске школе, из којих се није могло наставити образовање у институцијама вишег и високог образовања. Слична ситуација била је и у годинама непосредно после II светског рата, када су (1944/45) грађанске и шегртске школе укинуте и замењене школама ученика у привреди и индустријским школама, односно школама с практичном обуком, а ове од 1958. школама за квалификоване раднике, које такође нису имале повољнији статус, како у погледу нивоа образовања који су пружале, тако и у погледу могућности за наставак образовања на вишем школском ступњу. Којим ће се путем ићи -- у гимназију или средње стручне и занатске школе -- у знатној мери зависи од материјалног стања, тј. економског нивоа ученикове породице. Тако су деца из мање имућних породица, сиромашнијих слојева друштва, углавном сеоска деца и деца из радничких породица, ретко одлазила у гимназију јер то захтева дуже школовање, па тиме и веће материјалне издатке за породицу, него су претежно уписивала занатске или средње стручне школе, које их оспособљавају за занимање и омогућују брже запошљавање, док су, на другој страни, деца имућнијих породица, тј. породица вишег економског статуса, била у прилици да одлазе у гимназију јер су њихове породице могле да поднесу трошкове наставка школовања и после гимназије, односно трошкове студирања. Тако дуализам има свој израз и на социјалном плану. Ово пре свега карактерише капиталистички систем школства, где долази до изражаја управо овакав, двоструки пут школовања -- један за повлашћену владајућу класу, за привилеговане, имућније слојеве друштва, који преко гимназије могу стићи до највишег нивоа образовања, и други за сиромашније слојеве друштва, сеоску и радничку популацију, који немају материјалне услове да дуже школују своју децу, него их уписују у ниже средње стручне и занатске школе које ће им омогућити да се што пре запосле. Према томе, дуализам се своди на постојање двоструког пута школовања, постојање два основна образовна пута, у основи неравноправна, са неједнаком перспективом за школовање и напредовање. У демократском друштву, пак, сви ступњеви образовања треба да буду, под једнаким условима, доступни свим грађанима.

После II светског рата, у периоду изградње социјалистичког друштва и изграђивања новог школског система, заснованог на принципу јединствености и демократичности, чињени су покушаји да се овакво стање превлада, с једне стране продужавањем основног образовања најпре на седам па на осам година за све ученике, чиме је ниво општег образовања читаве генерације повишен, а с друге стране омогућавањем веће флексибилности на средњем школском ступњу -- допуштањем, под извесним условима (нпр. полагањем диференцијалних испита) преласка из једне средње школе у другу, па и из средњих стручних школа у гимназију, као и упис на факултете и из других средњих школа, а не само из гимназије, било тиме што је већи број средњих стручних школа проглашен одговарајућим за упис на одређене факултете, чиме су ученици и из тих школа, као и ученици са завршеном гимназијом, могли да конкуришу за упис на факултет, било тако што је то омогућено полагањем одговарајућег пријемног испита. Ипак, дуализам тиме није укинут. Такође, и када је реч о немогућности уписа у жељену школу услед неповољне материјалне ситуације породице ученика, у већој мери се води рачуна и предузимају мере да се олакша школовање и сиромашније деце, па се системом стипендија за ученике и кредита за студенте омогућује и младима слабијег имовног стања да наставе школовање до највишег степена, те се тако последице дуализма у том погледу знатно умањују. Најбитнија мера у смислу укидања дуализма у школском систему Србије предузета је 70-их година XX в., када је (1974) прихваћен концепт усмереног образовања, при чему се пошло од става да ниједна школа на другом школском ступњу не може искључиво да припрема за наставак образовања (за студије) него да свака средња школа треба истовремено да припрема за укључивање у рад, запошљавање (да даје одређену квалификацију), као и за наставак образовања на вишем школском ступњу. То је довело до укидања гимназије као општеобразовне школе (која није припремала за рад и запошљавање него само за студије) и до формирања на другом школском ступњу јединствене средње усмерене четвороразредне школе, која је истовремено и општеобразовна и стручна школа, организована у две фазе -- прве две године представљале су заједничку општеобразовну основу (обавезна за све који су уписивали средњу школу, чиме је опште образовање продужено за целу генерацију ученика), а трећа и четврта година подразумевале су стицање стручног образовања, тј. усмеравање ученика за различита подручја рада и занимања и припрему за запошљавање. Овим је учињено да не постоји, на једној страни, школа која припрема само за студије, за наставак школовања (што је раније била гимназија), а на другој страни, школе које пружају стручна знања и припремају за одређена занимања и запошљавање (што су биле средње стручне школе и школе за квалификоване раднике), него су све школске институције другог школског ступња припремале за рад и запошљавање, као и за наставак образовања на трећем школском ступњу. У концепту усмереног образовања интегрисано је, дакле, опште и стручно образовање, укинута подела на општеобразовне и стручне школе и конституисана нова јединствена средња школа усмереног образовања која је заменила дотадашње школе другог ступња -- гимназију, средње стручне школе и школе за квалификоване раднике. Укидање гимназије била је најрадикалнија промена извршена у школском систему Србије, која је, међутим, оштро критикована и оспоравана, тако да је већ крајем 80-их година (тј. након непуне две деценије) овај концепт напуштен и гимназија враћена у школски систем.

Након враћања гимназије у школски систем, поново на другом школском ступњу постоје два паралелна пута јер наспрам гимназије која пружа опште образовање и припрема младе за наставак образовања на трећем школском ступњу, постоје средње стручне школе које доминантно припремају за рад и запошљавање. При томе, у категорији средњих стручних школа поред четворогодишњих школа које поред стручног образовања пружају и одређени ниво општег образовања, и под одређеним условима омогућују наставак образовања на појединим факултетима, постоје и трогодишње стручне школе (трогодишњи профили) које пружају ужа стручна знања и припремају за непосредно укључивање у рад, запошљавање, док је фонд ошштег образовања које дају доста скроман и не омогућују наставак образовања на високошколским институцијама. Профили трећег степена (трогодишње школе) добрим делом подсећају на школе ученика у привреди које су постојале извесно време након II светског рата, односно на школе за квалификоване раднике које су постојале до увођења усмереног образовања, с тим што се сада ипак више него раније поклања пажња општем образовању, мада то није довољно за наставак образовања на трећем школском ступњу.

Крајем друге деценије XXI в. (2017) донет је Закон о дуалном образовању (примењује се од школске 2019/20), допуњен и измењен 2020, којим се омогућује да се у профилима трогодишњих и четворогодишњих школа (профилима трећег и четвртог степена), као и у мајсторском и специјалистичком образовању и образовању за рад у трајању од две године, образовање остварује учењем у школи и кроз рад код послодавца с циљем да се обезбеде ефикасније стицање практичних знања, боља припрема за рад и прилагођавање средњег стручног образовања потребама привреде и тржишта рада, што треба да омогући брже и лакше запошљавање младих одмах после средње школе и да допринесе смањивању стопе незапослености младих, те јачању привредне конкурентности Србије на регионалном и глобалном нивоу.

Ово је модел реализације наставе у систему средњег стручног образовања и васпитања у којем се кроз теоријску наставу и вежбе у школи и учење кроз рад код послодавца стичу потребна знања, вештине и способности, тј. компетенције за рад у одређеном занимању или групи занимања, а у складу са стандардом квалификације и планом и програмом наставе и учења. Ради боље практичне оспособљености ученика, предвиђено је да обим учења кроз рад код послодавца износи најмање 20%, а највише 80% од укупног броја часова стручних предмета. Уколико се учење кроз рад не може у целини реализовати код послодавца, могуће је део програма остварити и у школи, али највише 25% часова учења кроз рад предвиђених планом и програмом наставе и учења. План и програм наставе и учења доноси министар просвете, уз претходно мишљење Националног просветног савета и Савета за стручно образовање и образовање одраслих. С обзиром на тешкоће опремања школских радионица савременом опремом, овај вид реализације дела наставе у предузећу/компанији, тј. у реалном радном окружењу сматра се оправданим. Учење кроз рад остварује се код једног или више послодаваца (послодавац је правно лице или предузетник). Привредна комора Србије утврђује које предузеће/компанија испуњава услове да се у њему изводи дуално образовање. Сматра се да ће увођење дуалног образовања допринети и решавању проблема недостатка кадрова у компанијама, које ће, како се очекује, обезбеђивати стипендије за ученике укључене у овај вид образовања. Међусобни однос школе и послодавца уређује се посебним уговором, а уговор о учењу кроз рад закључују послодавац и ученик, односно послодавац и родитељ. Ученик има право на накнаду, по сваком сату који проведе на учењу кроз рад код послодавца, у нето износу од најмање 70% минималне цене рада. Према подацима Министарства просвете, овим видом школовања 2020. било је обухваћено 7.000 ученика у 104 школе. За извођење ове наставе акредитовано је или је у поступку акредитације 400 компанија са 953 лиценцирана инструктора.

Критичари овог система указују на то да је ово решење у корист послодаваца, који ће на тај начин добијати јефтину радну снагу, као и да се наглашавањем практичног, ужестручног образовања сужава обим општег образовања, тј. не успоставља права мера, складан однос између општег и стручног образовања, нити умањују проблеми који произлазе из дуализма школског система. Утврђивање оптималног односа између општег и стручног образовања и дефинисање статуса гимназије као општеобразовне школе (и њених смерова), на једној страни, и различитих (многобројних) профила средњих стручних школа, на другој страни, у погледу проходности за упис на студије и наставка образовања на трећем школском ступњу, што би допринело превладавању последица/проблема који произлазе из дуалистичког карактера школског система, јесте важан задатак науке и просветне политике.

ЛИТЕРАТУРА: „Систем образовања и васпитања у Југославији", Педагогија, 1967, 2--3; Н. Поткоњак, Систем образовања и васпитања у Југославији, Бг 1980; Г. Грујић (прир.), Национални модел дуалног образовања: пут у будућност Србије, Бг 2020.

Љ. Коцић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)