ДИДАКТИКА

ДИДАКТИКА (грч. didavskein: поучавати; didaktikh; tevcnh: вештина поучавања), наука о настави, педагошка дисциплина која проучава проблеме васпитања и образовања у настави. Д. је означавала вештину или умеће поучавања. Развој термина д. од најстаријих времена и народа има свој историјски пут који се није односио само на наставу и учење, него је имао и друга значења. У старој Грчкој делови књижевности, нарочито они која су имали поучну сврху, а код Римљана песнички и филозофски појмови, означавани су термином д. Настанак д. као научне дисциплине повезан је са појавом школе као институције која је требало да одговори на потребе привреде и реши противречност између све већег обима знања којима је појединац требало да овлада и немогућности породице да радно искуство пренесе на млади нараштај. Термин д. којим се означавала научна дисциплина поново се јавио тек у XVII в. у списима Волфганга Раткеа (д. или вештина поучавања), у којима је он д. дефинисао као искуство наставе, тј. као специфичну практичну вештину*.* Као одговор на све развијенију индустријску производњу и потребу за масовним, а пре свега ефикасним школовањем младих, Јан Амос Коменски је први д. конципирао као систем научних знања и поставио темеље развоја нове дисциплине. У свом познатом делу Велика дидактика (Didactica magna, 1657) Коменски је изнео идеју о д. као „општој вештини да се сви науче свему". За оно доба Коменски је написао револуционарну књигу у којој је представљен свебоухватни, теоријски и практично разрађен програм за обликовање школе и наставе. Разматрао је и данас важна питања наставе: садржај образовања, дидактичке принципе (очигледности, поступности и др.) и организацију разредно-часовног система. Дидактичке идеје Коменског разрађиване су даље у радовима педагога XVIII и XIX в. У време просветитељства, у епохи када су хуманистичка начела добила посебну важност, Жан Жак Русо је утицао да се у д. прихвати идеја да дете има своје потребе и актуелне интересе, а Јохан Хајнрих Песталоци да циљ наставе треба да буде развој свих потенцијала и способности човека, негирајући тиме све форме једностраног васпитања. Родоначелник теорије формалног образовања Јохан Фридрх Хербарт истакао је као основни задатак наставе развој умних способности детета. Анализирајући проблем односа наставе и васпитања, Хербарт је у д. увео термин „васпитна настава". Средином XIX в. Фридрих Адолф Вилхелм Дистервег је изнео за своје време иноваторске идеје, о томе да се човек може развијати само кроз делатност ослањајући са на прошла искуства. Дистервег је поставио темеље развијајуће наставе који су садржани у 33 закона и правила. Велику пажњу поклањао је очигледности, доступности и организованости наставе, култури речи и умној активности ученика у настави. За прву половину XX в. карактеристична је тзв. педоцентрична д. Џона Дјуија која се развила у оквирима прагматистичке педагогије. Главни принцип педоцентричне д. Дјуија је да наставу треба засновати на искуству јер дете, слично научнику, истражује свет у процесу рада и праксе. Крајем XIX и почетком XX в. педагогија се у Србији убрзано развијала под снажним утицајем немачке педагошке мисли, а посебно педагошких идеја Хербарта. У наведеном периоду многи педагози разматрали су проблеме школе и наставе, постављајући темеље д. као педагошке дисциплине. Својим радом нарочито су се истакли: Јован Миодраговић, Сретен Аџић, Милан Шевић, Војислав Бакић, Стеван Окановић, Љубомир Протић, Милош Милошевић, Вићентије Ракић и Војислав Младеновић.

Првобитно схватање д. као праксе деловања с акцентом на поучавању у настави довело је до садржајно сиромашнијег тумачења д. као теорије наставе. Такво тумачење је доживело критику јер предмет дидактичких истраживања није ограничен само на проучавање образовања у редовном школовању, него је он много шири и односи се на све системе образовања и на образовање схваћено као целоживотни процес.

Д. није само непосредно деловање него и теоријска дисциплина која je усмерена на анализу и планирање процеса поучавања и учења путем наставе и подразумева критику актуелне наставне праксе, па због тога д. није ни само теорија, него и промишљање будуће праксе и преузимање одговорности за њу. Предмет истраживања д. је међусобна повезаност процеса образовања и наставе у којем се настава схвата као образовно средство, а основни задатак д. је да објасни законитости према којима се одвија наставни процес. Д. разматра проблеме дефинисања циљева образовања, критеријуме избора садржаја наставе у контексту развоја школских програма, као и методе и нове организационе форме учења у настави. Значајан проблем који анализира д. јесте и улога савремених медија у образовању, те питање разраде прецизних метода провере и оцене процеса учења и остварености постављених исхода образовања и наставе. Теоријско-методолошку основу д. је развијала уважавајући достигнућа других научних дисциплина у оквирима филозофије, психологије и социологије. Разликујемо општу д. која се свеобухватно бави теоријским и практичним проблемима наставе и предметне д., односно методике наставе које изучавају особености и законитости наставе конкретних научних области (методика наставе математике, методика наставе матерњег језика, итд.).

Д. се у актуелном тренутку суочава са неколико изазова који је доводе у ситуацију да преиспита своју позицију и перспективе развоја. Један од изазова је све бржи и у односу на општу д. самосталнији развој предметних д. (методика наставе). Такође, приметна је тенденција све веће специјализације дидактичких истраживања на различитим нивоима (од наставе у основним школама до високошколске д.) и истраживања у посебним областима знања која доприносе стварању независних дидактичких концепата како на теоријском, тако и на плану наставне праксе. Широк спектар могућих области поучавања и учења све теже опстаје као општи, односно све је сложеније да општа д. сачува целовитост свог предмета истраживања. Интересовање других, не увек педагошких научних дисциплина за дидактичке проблеме довело је до стварања нових концепција поучавања и учења и до потребе да се преиспита статус д. као дисциплине која је традиционално везана за наставу у школама. Стога савремена д. све интензивније проучава иновативне системе организације наставе и нове тенденције у конципирању процеса учења у настави тако да темељна, дуго подржавана и несумњива дидактичка поставка о систематској настави као претпоставци постизања циља учења не сме бити препрека за уважавање све различитијих налаза емпиријских студија о повезаности између услова, процеса и резултата наставе и учења. Д. као посебна педагошка дисциплина изучавана је и развијана у оквиру студија педагогије на Филозофским факултетима у Београду, Новом Саду, Нишу, Приштини (Косовској Митровици), Учитељском факултету у Београду, као и на Педагошким факултетима у Ужицу, Врању, Јагодини и Сомбору. После II светског рата посебан допринос развоју д. у Србији дали су: Милан Јањушевић, Тихомир Продановић, Радослав Ничковић, Вујо Кнежевић, Милан Баковљев, Вељко Банђур, Јован Ђорђевић, Живорад Цветковић, Славко Кркљуш, Младен Вилотијевић и Мара Ђукић.

ЛИТЕРАТУРА: М. Мајсторовић (ур.), Педагошка Југославија, Бг 1939; Н. Поткоњак, П. Шимлеша (ур.), Педагошка енциклопедија, Бг 1989; В. В. Давыдов (ур.), Российская педагогическая энциклопедия, 2, Москва 1993; Ј. Ђорђевић, Н. Трнавац, Педагогија, Бг 2005; M. A. Meyer, M. Prenzel, S. Hellekamps, (ур.), Perspektiven der Didaktik, Wiesbaden 2008; Н. Поткоњак, Педагогија у Срба (до 1945), Бг 2012.

С. Дубљанин

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)