ДУШЕБРИЖНИШТВО

ДУШЕБРИЖНИШТВО, један од облика практичног пастирског рада хришћанских свештеника. Може да се посматра као део пастирског богословља, али му не одговара у потпуности јер се бави само једним делом човековог бића, душом. С обзиром на то да је Бог човека створио из два дела, тела и душе, човек има задатак да брине о оба дела, а свештеници обавезу да човека у том смислу усмеравају. Термин д. фаворизује бригу о души, која јесте важнији део човека, али је ипак једностран зато што запоставља или скоро елиминише бригу о телу. Душа живи у телу и заједно са телом живи врлинским или грешним животом, а заједно су подвргнути санкцијама награде или казне за свој рад. Човек мора да успостави равнотежу у бризи за своју личност.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Прерадовић, „Душа живи само својим животом", Хришћански весник, 1884, 1--3; П. Радосављевић, „Дух /душа/ и тело", БГл, 1913, 24; De Sasy Sylvestre, „Природа, душа и Бог", Пастирски глас, 1928, 23; Д. Ростовски, „Шта је драгоценије: душа или свет?", ПХЗ, 1933, 4; Д. Димитријевић, „Живот и душа", Светосавље, 1938; Д. Иванчевић, „Шта је данас 'за душу'", Православље, 1970, 71.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)