ДИЋИ

ДИЋИ, село у Србији, на југозападној периферији Качера у долини реке Драгобиљ (десна притока Љига), око 8 км југоисточно од општинског средишта Љига. Заузима велику површину са обе стране долине, где су куће дисперзивно распоређене, а централни део је компактан, уз реку и пут Београд--Чачак. Д. се у континуитету помиње од XIX в., али судећи према археолошким налазима у околини, спада у групу веома старих насеља. То је мало село у којем се током послератног периода број становника константно смањивао. Године 1948. било је 360, а 2011. 145 становника, од којих 99,3% Срба. Више од половине економски активног становништва бави се пољопривредом, а највећи број осталих запослен је у околним градовима. У селу се налазе четвороразредна основна школа и задружни дом.

С.лободанЋурчић

На месту Манастирине, у оквиру савременог сеоског гробља, откривени су остаци средњовековне једнобродне цркве са благо потковичастом апсидом на истоку и припратом на западу. Била је солидно грађена тесаним каменом. Уз бочне зидове су првобитно била замишљена по три контрафора, који су остали незавршени. У једној познијој фази уз западну фасаду подигнуте су две квадратне куле са вестибулом и прилазним степеништем. Унутрашњи простор у цркви био је живописан и подељен фино клесаном олтарском преградом, на којој су остали очувани трагови црвене боје. У поду наоса откривено је пет мермерних надгробних плоча. На једној од ових плоча сачуван је натпис у којем се помиње ктитор цркве, челник Влгдраг, који је умро као монах Никола 1327. Испод осталих плоча налазили су се гробови његове супруге Владиславе, касније монахиње Ане, и вероватно неких од њихових потомака. У припрати је откривено још 11 гробова у којима су били сахрањени чланови ове властеоске породице. Како су показали резултати истраживања, црква је била подигнута као властеоска задужбина почетком XIV в., а пре краја тога столећа дограђени су јој звоници. Порушена је приликом турских похара, вероватно већ у првим деценијама XV в. Око цркве је откривена највећа до сада позната средњовековна некропола у Србији, са равним надгробним плочама, којих је откривено преко 180. Сахрањивање на овој некрополи вршено је током XIV--XV в.

Марко Поповић

Археолошка ископавања из 1991--1993. показала су да су темељи и спољни остаци зидова сачувани до висине од око 2,5 м. Црква припада традицији рашке архитектуре. Апсида је изнутра неправилног облика, издужена у облику потковице, док је споља полукружна. У средишту апсиде пронађени су делови часне трпезе. Олтарски простор је од наоса био одвојен клесаном олтарском преградом чији су делови пронађени. На западној страни црква има призидана два квадратна дела која су фланкирала улаз. Реч је о познијој доградњи, вероватно пиргова који су имали функцију звоника. На западном прочељу између пиргова налазио се монументални улаз у храм до којег је водило широко степениште. На највишем степенику урезан је симбол кључа. Довратници су од тесаних монолита, са спољашње стране ојачани украсним стубом од пешчара, изведеним од сегмената, у духу позноготичких портала. Откривен је декоративно обрађен прозор, као и капител мањих димензија који је можда припадао прозору на западном прочељу цркве. Црква је зидана од грубог тесаника везаног кречним малтером. Унутрашњост храма била је живописана. На доњим деловима олтарске апсиде очувао се живопис са мотивима винове лозе. Фрагмент бордуре са мотивом љиљана пронађен је на јужној страни западног зида наоса. Унутар цркве затечени су уломци живописа са деловима инкарната, драперија и позадине фресака. На јужном и западном делу припрате су остаци сликарства са траговима бордуре и делови драперија стојећих фигура. Храм је страдао у пожару, највероватније 1459. Пронађено је неколико фрагмената средњовековних посуда, од којих су неки декорисани зграфито техником. Малобројним металним налазима припадају гвоздени клинови, звездаста мамуза, као и сребрни угарски денар краља Сигисмунда (1387--1427). Надгробне плоче красе симболи који се јављају у развијенијим формама на стећцима. Орнаментику чини плитак рељеф на горњој површини плоче у виду дубоких уреза. Коришћена је симболика централне осе, пластично наглашених сљемена, дрвета живота, геометријске симболичне представе са зрацима, квадрата или елипсе, а чест је симбол анкха (египатског крста). Присутне су и антропоморфне представе мушкарца и жене. Симбол хришћанског крста уз наведене симболе и орнаменте јавља се у три примера. Црква обновљена 2014. посвећена је Св. Јовану Крститељу.

Бојана Стевановић

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Јеж, ,,Резултати археолошких ископавања средњовековне цркве у селу Дићи код Љига", ГДКС, 1993, 17; И. М. Ђорђевић, Зидно сликарство српске властеле, Бг 1994; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)