ДРАГОВИТА

ДРАГОВИТА, село на југоисточној периферији Србије, у општини Димитровград, смештено на југоисточном подножју Гребен планине, на висинама од 750 до 900 м. Са општинским центром повезано је локалним путевима дугачким око 25 км. Село чини осам малих заселака међусобно удаљених по неколико стотина метара. Ово је депопулациона средина. Године 1948. село је имало 938, а 2011. 49 житеља, од којих су 79,6% били Бугари. Економски активно било је 12,2% становника.

С. Ћурчић

У атару села постоји неколико археолошких налазишта из античког периода: Градиште, Кале, Селиште и Црквиште.

Градиште. Драгоцене податке о налазишту Градиште пружили су 1933. и 1934. представници општине из Поганова и Одороваца, као и управници школа из Д. и Одороваца, који наводе да се на локалитету на брду налазе цигле и старо посуђе, те раван старински новац и зидови. Нумизматичка збирка римског новца Народног музеја у Нишу са овог локалитета увећана је 1957. откупом и поклоном од Евстатија С. Иванова из села Д. антонинијаном Трајана Деција и бронзама Клаудија II, Проба, Констанција II и Валенса. У јужној области средишњег дела изразите кречњачке греде планине Гребен издваја се доминантна чука. Њен грбаст врх искоришћен је за цитаделу утврђења димензија 90 х 10 м. Уз североисточну литичасту страну приметни су темељи бедема фундирани на стени. На најприступачнијој северној страни преко гребена постављена је тврђавска капија са кружном кулом. Кула пречника 6,5 м очуване висине до 1,5 м, видљива у „златарском ископу" изграђена је од ломљеног камена и везана кречним малтером. Југозападна страна цитаделе према нижем делу фортификације изгледа није утврђивана. На степенасто двадесетак метара нижем стрмом и нагнутом четвороугластом платоу приближних димензија 150 х 100 м образовано је насеље. Његове три стране завршавају се изразитим литичастим одсецима према долини Јерме, који су свакако природно брањени. У „златарским ископима" налази се уломљена опека античког формата и фрагментована касноантичко-рановизантијска керамика. По свему судећи кастел-опидулум је из истог периода као и налази новца и уломљено керамичко посуђе.

Селиште са Црквиштем. Прве податке о античким остацима на овим местима добијамо у документацији Моравске бановине из 1933--1934. Иначе, описи о налазима учињеним на њима идентични су с оним датим за Градиште. У нумизматичкој збирци Народног музеја у Нишу откупљене су 1957. од истог налазача две бронзе царева Максимина Даје и Константина Великог, ископане на локалитету Селиште у селу Д. На Црквишту између махала Вршање (В^,^р или Вър) и Метиљавице села Д. откривена је дорска база стуба од кречњака. Чини се да база потиче са неког оближњег паганског храма и да је овде употребљена као сполија. Поред тога, у хроници села указује се на интересантан детаљ да су приликом градњи кућа у махали Вршање коришћени као сполије камени квадери са Црквишта. Локалитет Селиште са Црквиштем налази се у благој удолини, односно око стотинак метара нижем, североисточном подножју Градишта. Свакако је ово касноантичко-рановизантијско насеље са ранохришћанском црквом, штићено кастелом на Градишту.

Кале. У извештајима представника општинске власти у Поганову и школе у Д. 1933--1934. помиње се као вероватан археолошки локалитет Кале, смештен на брду, али без икаквих трагова прошлости на њему. Међутим, у хроници села Д. износе се подаци да се на њему налазе рупе, зидови и други остаци неких грађевина, делови керамичких посуда и шљака. Постоји могућност да се ради о античком утврђењу лоцираном скоро у центру савременог села. Из Д. потиче посребрена бронзана плочаста фибула у облику свастике са коњским протеомима, сада у средњовековној збирци Народног музеја у Нишу. Ова фибула се датује у касну антику. У атару суседног села Поганово, на североисточној граници с атаром села Д., смештено је још једно античко утврђено насеље Градиште -- Ћиташов камик.

П. Пејић

ЛИТЕРАТУРА: А. Јовановић, Римски накит у Дарданији, Бг 1978; Ц. Д. Иванов, Драговита -- златна, София 2007; С. Петковић, Римске фибуле у Србији од I до V века, Бг 2010; П. Пејић, Античка топографија пиротског краја, докторска теза, ФФ, Бг 2015.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)