ДВОРСКО ПОЗОРИШТЕ

ДВОРСКО ПОЗОРИШТЕ, облици позоришног живота какви су постојали на владарским дворовима. У српској средњовековној књижевности остали су помени глумачко-певачких група које су обилазиле дворове (шпилмани, скомраси као наследници античких хистриона, мима и јокулатора) и увесељавали присутне. Они се појављују на двору Стефана Првовенчаног, који према Теодосију (крај XIII / почетак XIV в.), „када сеђаше у чело трпезе, весељаше благороднике бубњевима и гуслама, као што је обичај самодржаца". Док о извођењу музике на српским дворовима постоји много сведочанстава, о раду глумачких трупа постоје само претпоставке, а реч глумац у српским средњовековним изворима нема данашње значење и блиска је речима плесац, играч, гудац, свиралник, жонглер, скомрах, подражатељ, лицепоходник. Постоји већи број докумената који сведоче о размени таквих забављача између Дубровника, који је био под утицајем италијанског ренесансног позоришта и српских великаша. У XIX в., за Милоша Обреновића приказиване су позоришне представе у Књажеско-сербском театру (Крагујевац 1835–1836). Директор позоришта био је Јоаким Вујић. Репертоар су чиниле пригодне представе (Востановленије Сербије чрез Светлога Књаза Милоша), али је избор највећим делом имао карактеристике популарног средњоевропског театра с краја XVIII в. Иако Милошеви наследници нису имали своја позоришта, репертоар Народног позоришта одражавао је и интересе двора. У доба романтизма, осим истицања значаја устаничке књижевности, као посебан жанр у оквирима национално-пропагандне функције новооснованих народних позоришта у Новом Саду и Београду негује се (псеудо)историјска драма Ј. Стерије Поповића, Ј. Суботића, Ј. Ђорђевића, М. Бана, М. Цветића и др. Њихова функција није била само мнемонична (сећање на славне дане), него су имале и једну врсту отвореног ангажмана – интензивирање романтичарске аутоидентификације нације, повезивање владарских династија са средњовековним владарима.

ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба, I–III, Бг 1977–1978; П. Марјановић, Мала историја српског позоришта (XIII – XXI век), Н. Сад 2005.

Драгана Вукићевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)