ДИМИТРИЈЕВИЋ, Михаило Диле

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Михаило Диле, глумац (Београд, 5. VI 1875 -- Нирнберг, Немачка, мај 1944). Први пут је ступио на сцену Народног позоришта у Београду улогом Миће у Два цванцика М. Глишића 1894. и ту остаo до 1896. Играо, потом, у дружини Ђ. Протића (1896--1898), у Загребачком казалишту (1898/99), у „Орфеуму" Б. Цве-тковића у Београду (1900--1906), где се највише и развио у комичног глумца. У НП у Београду играо је поново 1906--1912, уз једногодишњи прекид (1911) када је био у Српском народном позоришту у Новом Саду. У Повлашћеном позоришту „Јоаким Вујић" био је 1912/13, а од септембра 1913. до 1929. као стални члан НП у Скопљу, где је дуго носио скоро сав комички репертоар и спадао међу најомиљеније скопске глумце после Пере Јовановића. По повратку у НП у Београду (1936--1939) запажена су његова остварења у представама Дорћолска посла И. Станојевића (Папа Наско) и Потера Ј. Веселиновића (Рада). Као резервни официр допао је 1941. у немачко заробљеништво и ту после три године преминуо. Био је популарна личност престонице, а критика бележи да је у његовој игри било много људске једноставности, непосредности, природности и истинитости. Није правио вештачке ефекте, нити се у стварању лика понашао занатско-рутинерски, него се изражавао народски, срдачно. У амбициозним, врло успешним тумачењима Молијерових ликова (Оргон у Тартифу, Харпагон у Тврдици, Арган у Уображеном болеснику, Зганарел у Силом болесник, Журден у Грађанину племићу) његов хумор је, баш зато што није претеривао, добијао више животне снаге, више одмерености, чак и потребне углађености и уметничког стила. Уносећи у игру много животног реализма, истинитости и непосредности, са највише успеха и велике уметничке снаге тумачио је Нушићеве личности (Ујка Васа у Госпођи министарки, Јеврем у Народном посланику, Јеротије у Сумњивом лицу, Јованча Мицић у Путу око света).

УЛОГЕ: Срета, Проводаџија (Ј. Стерија Поповић, Зла жена, Женидба и удадба); Калча, Хаџи Замфир (С. Сремац, Ивкова слава, Зона Замфирова); Митке, Хаџи Тома (Б. Станковић, Коштана); Судац (Ј. Косор, Пожар страсти); Антоније Антонович (Н. В. Гогољ, Ревизор); Карбон (Е. Ростан, Сирано де Бержерак); Перисар (А. Бисон, Госпођа Икс); Креонт (Софокле, Едип).

ЛИТЕРАТУРА: З. Т. Јовановић, Народно позориште Краљ Александар I у Скопљу, I--II, Н. Сад 2005; П. Волк, Преображење, Драма НП у Београду од 1868. до 2007. године, Бг 2009; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба, IV, Бг 2017.

В. Крчмар

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)