ДРЉЕВИЋ, Саво

ДРЉЕВИЋ, Саво, генерал-пуковник ЈНА (Жирци код Колашина, 11. VII 1912 -- Београд, 30. I 1994). Гимназију је похађао у Колашину и Пећи. По одслужењу војног рока у школи за резервне официре, запослио се у Државним железницама. Учествовао је у демонстрацијама и акцијама које је организовала КПЈ због чега је више пута хапшен. Крајем 1940. постао је кандидат за члана КПЈ. Учествовао је у Априлском рату као командир вода и чете. По избијању устанка у Црној Гори вратио се у родно место. На предлог Среског комитета, делегат ЦК КПЈ одредио га је за војног руководиоца среза бјелопољског, а потом је постао и командант територијалног Шаховичког батаљона. До формирања Четврте црногорске бригаде био је командант Бјелопољског и Комског одреда. Почетком јануара 1943. именован је за команданта Четврте далматинске, а затим и Друге далматинске бригаде. Августа 1943. Врховни штаб НОВЈ послао га је на дужност начелника Главног штаба за Србију. Не успевши да се пребаци у Топлицу, отишао је у Црну Гору, радио при штабу Другог корпуса и био постављен за начелника штаба Друге пролетерске дивизије. Средином 1944. постао је начелник штаба ударне групе дивизија за продор у Србију. Од септембра 1944. био је начелник штаба Првог пролетерског корпуса. У Београдској операцији био је начелник штаба Прве армијске групе, а затим начелник штаба Прве армије. Од почетка фебруара 1945. до краја рата био је командант оперативне групе дивизија и командант Војне управе за Косово и Метохију. Од септембра 1945. био је начелник штаба Пете армије и вршилац дужности команданта. Априла 1946. именован је за команданта Позадине у Министарству народне одбране. По завршеној Вишој војној академији био је постављен за начелника артиљерије у Државном секретаријату за народну одбрану. Последњу дужност у ЈНА обављао је као заменик начелника Више војне академије. Пензионисан је на лични захтев 1966. и преведен у резерву. Носилац је Партизанске споменице 1941, а за народног хероја проглашен је 1953.

ЛИТЕРАТУРА: Народни хероји Југославије, Бг 1975.

А. Животић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)