ДИЈАЛЕКАТСКА КЊИЖЕВНОСТ

ДИЈАЛЕКАТСКА КЊИЖЕВНОСТ, скуп књижевних дела ствараних на дијалекту као нестандардном језичком систему. Д. к. се често сагледавала као средство за оспоравање књижевне традиције, нарочито у време њеног настајања у српској култури, али с временом је и сама стекла завидну традицију. О књижевности створеној на неком од српских дијалеката са свесном идејом о отклону од језичке норме може се говорити тек од 70-их година XIX в., када долази до акцептуације вуковског модела стандардног језика, базираног на источнохерцеговачком и шумадијско-војвођанском дијалекту. Функције активирања дијалеката у књижевности многобројне су и разноврсне. У епохи реализма прозаисти су нарочито инсистирали на уверљивости дијалога књижевних ликова, које неретко боје дијалектизмима, тј. локалном лексиком или локалним фонетским и морфолошким облицима опште лексике, али и специфичном синтаксом. Стилски поступак актуелизације говора књижевних ликова богатио је изражајна средства и доприносио је индивидуализацији и карактеризацији јунака, а био је интензивнији уколико се опонашао неки од периферних говора, структурно удаљенијих од стандардног језика. Тако се и у дијалозима косовско-метохијских приповедача (Манојла Ђорђевића Призренца, Никодима Савића, Зарије Поповића, Григорија Божовића и др.) покушавао што верније опонашати говор локалне средине кроз често активирање језичких црта које су дистинктивне у односу на вуковски језик. Анђелко Крстић дијалектом је у књижевности дочарао завичајни свет околине Охридског језера. Израженије одјеке локалних говора налазимо у дијалозима социјално-психолошки мотивисаних карактера књижевних јунака и ликова у српском реализму, нарочито у сеоској приповеци из друге половине XIX в. (Јован Грчић Миленко, Милован Глишић, Јанко Веселиновић и др.).

Прва значајна дела д. к. која наилазе на снажан одјек и код читалачке публике и у књижевној критици створили су Симо Матавуљ, Стеван Сремац, Петар Кочић и Борисав Станковић. Док су Матавуљ и Кочић активирањем дијалекатских црта ближих стандардном језику избегли осуду књижевне критике, Сремца и Станковића, уроњене у свет и говор југоистока Србије, део књижевне јавности је напао због недовољне чистоте и правилности језика. У епохи „београдског стила", када се почетком ХХ в. стандардни језик убрзано модернизовао и интелектуализовао, д. к. почиње губити на угледу, што је првенствено било условљено Скерлићевом оценом језика Б. Станковића и Белићевим израженим нормативистичким приступом прозном и поетском изразу. Тек после напуштања Белићевог модела нормативне стилистике и промене поимања стилистичке норме, када је поступак одступања тј. отклона од стандарднојезичке норме добио на значају, појавио се 70-их година ХХ в. нови талас књижевника чија су дела писана дијалектом стекла велик углед и популарност: поема Рече ми један чоек (Бг 1970) М. Бећковића, исписана ровачким говором источнохерцеговачког дијалекта, роман Нишчи (Бг 1971) В. Стевановића, у којем је језик настао комбиновањем елемената стандарднојезичке норме, дијалекта и урбаног говора, а роман Петријин венац (Бг 1975) Д. Михаиловића писан је косовско-ресавским дијалектом. Велик успех ових дела охрабрио је песнике и прозаисте да објављују нова књижевна остварења на дијалекту, најчешће у жељи да стилизују и уметнички овековече локалне говорне идиоме који полако нестају пред налетом стандардног језика, али и да укажу на недовољност стандардног језика да пренесе све изражајне нијансе у књижевности. Међу првима су у том таласу на дијалекту почели да пишу још и Драгослав Манић Форски, Иван Ивановић и Милисав Савић. Наклоност књижевне критике и читалачке публике међу савременим књижевницима имају још и прозаисти и песници који своја делом или у целини боје дијалекатским изразом с читавога српског језичког простора, рачунајући и центар и периферију: Бранко В. Радичевић, Слободан Џунић, Миро Вуксановић, Мирослав Цера Михаиловић, Иван Негришорац, Злата Коцић, Зоран Вучић, Богдан Чиплић, Бошко Ивков, Петко Војнић Пурчар и др.

ЛИТЕРАТУРА: Душан Јовић, Језички систем и поетска граматика, Бг -- Пр 1975; Ј. Јерковић, Језик и писци, Н. Сад 1991; М. Цера Михаиловић (ур.), Дијалекти и српска књижевност, Вр 2008; Р. Жугић (ур.), Дијалекат -- дијалекатска књижевност: зборник радова, Лесковац 2009.

А. Милановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)