ДРВЉАНИК

ДРВЉАНИК, место у сеоским срединама где се цепају и чувају дрва за огрев, смештено обично иза куће, у економском делу дворишта. Д. је и пањ на којем се цепају дрва, а у традиционалној култури српског сеоског становништва имао је посебно амбивалентно значење у веровањима и обичајима. Д. се сматрао нарочитим сакралним простором омеђеним граничним временом. Дневно време је било повезано са душама предака док је ноћ припадала злим демонима и дејству злих сила. На д. се обављао обред братимљења, лечења бајањем и купање болесника. Са д. су се узимали иверци за бајање. Веровало се да девојке могу уснити будућег изабраника за брак када у ноћи уочи Св. Андреја Првозваног (30. XI/ 13. XII) или Богојављења изађу на д. и обаве одређене магијске радње. На д. девојке су плеле свадбене венце уз песму. У неким крајевима кум је скидао младој венчано оглавље и стављао на главу црвену капицу -- кајицу, као знак удате жене. Трудна жена није смела да иде на д. Веровало се да ће уколико пређе преко пања д., родити дете са зечјом усном. Након купања покојника, воду су просипали на д. У време годишњих обичаја, нпр. на дан Св. Андреја Првозваног, домаћица је остављала куване клипове кукуруза „мечки" или „тети", некадашњем житном демону, у својству жртве. На Бадње вече се на д. остављала секира са коцком шећера како се воловима у јарму не би гулили вратови у току годишњих радова у пољу. На Бадњи дан су доносили гранчицу бадњака, којом су увече, узевши је са д., џарали ватру. Домаћин је у источној Србији на д. позивао на вечеру Џермана, господара грома. На д. су жртвовали петла како би се спречио помор стоке.

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001; С. Зечевић, Српска етномитологија, Бг 2008.

В. Марјановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)