ДЕТЕЛИНА

ДЕТЕЛИНА (Trifolium), род зељастих једногодишњих и вишегодишњих биљака, ређе полужбунића одрвенелих при основи, из породице лептирњача (Fabaceae). Стабло је усправно, устајуће или полегло. Листови су троделни, ретко прстасти са већим бројем листића. Листићи су најчешће ситно назубљени, ређе целих ивица. Цваст је вршна или бочна, главичаста или кратка класолика, обично са великим бројем цветова (10--100), а изузетно ретко цветови су појединачни. Чашица је петоделна са зупцима неједнаке величине и дужине. Круница је петоделна, ружичаста, црвена, жута, бледожута до бела, а крунични листићи најчеће срасли са прашничким концима, карактеристичне грађе за лептирњаче. Прашника има 10, међусобно сраслих. Тучак је седећи или на краткој дршци. Плод је махуна, често окриљена сувим чашичним и круничним листићима, са 1--3, ређe до 10 семена.

Род обухвата oкo 280 врста распрострањених на различитим стaништима од полупустиња, приморских и континеталних слатина, сaвана, степа, влажних низијских преко мезофилних до сувих ливада, брдских, планинских и високопланинских зона, скоро свих климатских зона и на свим континентима осим Аустралије, Новог Зеланда и Антарктика, где су неке врсте унете и задивљале. Такође, одсуствују у суптропско-тропским пределима Сахаре, југоисточне Азије и Индокине и Јужне Америке, као и на крајњем северу Холарктика. Центар рода са највећим бројем врста налази се у Средоземљу. У Европи расте око 100, а у Србији око 65 врста.

Различите врсте д. су важни градитељи или чланови ливадских заједница у којима у симбиози са бактеријама азотофиксаторима обогаћују земљиште доступним азотним једињењима. Д. су важнe медоносне биљке и цењено крмно биље за исхрану домаћих биљоједа будући да су у значајном проценту компонента сена добијеног кошењем брдских и планинских ливада. Најчешће врсте д. у Србији су бела д. (T. repens), ливадска д. (T. pratense), горска д. (T. alpestre), средња д. (T. medium), зечја д. (T. arvense), жута д. (T. patens), брдска д. (T. montanum), пољска д. (T. campestre), жућкаста д. (T. ochroleucum), панонска д. (T. pannonicum), црвена д. (T. resupinatum) и др. Неке врсте д. у Србији су ендемичне за Балканско полуострво као што су T. trichopterum, T. velenovskyi, T. dalmaticum, T. pignantii и Т. wettsteinii.

Владимир Стевановић

Најзначајнија врста овог рода за производњу сточне хране, како по површинама које заузима, тако и по квалитету је црвена ливадска д. (Trifolium pratense L.), у народу названа краварица, троготка, тролистка, гомбара. То је широко распрострањена евроазијска врста која је као крмна биљка унета у Малу и источну Азију, Северну и Јужну Америку. Црвена д. је имала револуционарни значај за пољопривреду у XVII и XVIII в. Увођењем ове културе у тадашњи тропољни систем плодореда настао је четворопољни тзв. норфолшки плодоред, који је у то време представљао потпуно нов систем ратарења -- крмну базу неопходну за развој сточарства. Цвет црвене д. је карактеристичан за породицу лептирњача, диференциран на пет круничних листића: заставицу (горњи и по правилу највећи), бочна два -- крилца и два доња спојена у чунић. Крунични листићи су најчешће ружичастоцрвене боје. Чашица је светлозелена са кратком цеви и пет танких узанолинеарних зубаца, дупло краћа од крунице. Тучак је потцветан, окружен са 10 прашника. Плодник има два семена заметка, од којих најчешће један заметне док други абортира. Цветови црвене д. су седећи и сакупљени у главичасте цвасти. Плод црвене д. је једносемена махуна, мада се у ретким случајевима, нарочито код неких екотипова појављују двосемене махуне. Семе црвене д. је срцоликог до дугуљасто-јајастог облика, глатке површине, жуте, жуто-љубичасте до љубичасте боје. Црвена д. је биљка хумиднијих области, високе температуре слабије подноси, нарочито када су оне праћене недостатком влаге у земљишту и ниском релативном влажношћу ваздуха. Насупрот луцерки (Medicago sativa), боље подноси киселија земљишта. Као крмна биљка одликује се високим приносом зелене крме (40--60 т ха^-1), брзом регенерацијом после косидбе и одличним квалитетом крме (18--20% сирових протеина). У свету се црвена д. гаји на око 20 милиона ха, док се у Републици Србији гаји на око 75.000 ха. На листи регистрованих сорти пољопривредног биља Републике Србије је доминантно учешће домаћих сорти црвене д.: седам новосадских (колубара, уна, авала, НС-млава, НС-раваница, НС-петница и НС-сана), три крушевачке (К-17, К-38 и К-39) и домаћа сорта марина.

Сања Васиљевић

ИЗВОРИ: „Регистар признатих сорти", http://sorte.minpolj.gov.rs/sites/default/files/rsprilogom_3.pdf; Статистички годишњак Републике Србије 2018.

ЛИТЕРАТУРА: Т. G. Tutin и др. (ур.), Flora Europaea, 2, Cambridge 1968; Т. Цинцовић, „Trifolium L.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије, IV Бг 1972; I. Horvat, V. Glavač, H. Ellemberg, „Vegetation Südosteuropas", у: Geobotanica selecta, 4, Stuttgart 1974; Б. Мишковић, Крмно биље, Бг 1986; Y. R. Roskov и др. (ур.), International Legume Database and Information Service (ILDIS), World Database of Legumes: draft checklist, version 10, Reading (UK) 2006; С. Васиљевић, А. Микић, И. Патаки, „Семенарство црвене детелине", у: М. Милошевић, Б. Кобиљски (ур.), Семенарство, Н. Сад 2011; С. Васиљевић, И. Патаки, „Оплемењивање црвене детелине", у: Д. Ђукић, В. Стевовић (ур.), Оплемењивање крмних биљака и производња сточне хране на ораницама, Краг.--Чачак 2012.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)