ДЕСПИЋ, Дејан

ДЕСПИЋ, Дејан, композитор, музички теоретичар, универзитетски професор (Београд, 11. V 1930). Студије композиције у класи Марка Тајчевића и дириговања у класи Михаила Вукдраговића завршио на Музичкој академији у Београду 1955. Од 1956. до 1965. био је професор у Mузичкој школи „Мокрањац", а од 1965. до 1995. наставник (редовни професор од 1979) на Катедри за теоријске предмете Музичке академије / Факултета музичке уметности у Београду. За дописног члана САНУ биран је 1985, а за редовног 1994. Од 1999. до 2011. био је и секретар Одељења ликовне и музичке уметности САНУ.

Имајући у виду чињенице да је читав радни век провео у педагогији, као и да генерацијски припада композиторима који су постављали темеље музичко-теоријских дисциплина у нашој средини, не изненађује да Д. -- као аутор многобројних, незаобилазних уџбеника (Хармонска анализа, Бг 1970; Музички инструменти, Бг 1976; Музички стилови, Бг 2004. и др.) и научних публикација из области музичке теорије (Теорија тоналитета, Бг 1971; Опажање тоналитета, Бг 1981; Контраст тоналитета, Бг 1989. и др.) -- заузима изузетно значајно и заиста посебно место у историји српске музике. Његова методичност, перфекционизам, објективност приступа којој увек тежи, но пре свега изузетно приступачан писани језик, чинили су га и сигурним избором за ауторства разних јубиларних (Мокрањчеви дани, 1966--1990, Неготин 1990; Четврт века Београдских музичких свечаности, 1969--1993, Бг 1994; рукопис 75 година Београдске филхармоније и др.) и монографских (Марко Тајчевић, Бг 1972) издања. Када се овоме додају многобројни написи о музици разноликих формата (аутопоетички, они о поетикама или конкретним делима других аутора, есеји о различитим проблемима савремене музике, али и друштва и др.) потекли из његовог пера, тада и појава монографије На крају пута (Бг 2015) представља очекиван след. Одлучивши да у њу уврсти и избор ту и тамо допуњених интервјуа, есеја, саопштења у вези за музиком, те обе приступне беседе САНУ, Д. у монографији -- насловљеној исто као и његова композиција настала двадесетак година раније (На крају пута, за камерни оркестар, оп. 125, 1997) и са истим мотом (Борхесова песма Тренуци) -- на само себи својствен начин приступа ауторској поетици, односно конструише неку врсту „аутоспоменице", линеарне „(ауто)базе података" о својим делима (спискови по жанровима уз кратке али кључне коментаре у вези са сваким делом, хронолошки по годинама извођења у земљи и иностранству, по годинама настанка звучних записа, по опусима, по абецедном реду). Не прихватајући да му било каква оријентација или актуелна мода буде наметнута, односно трудећи се да буде свој и другачији, Д. је свакако успео да освоји јединствено место у историји српске музике.

Слична јединственост припада му и као композитору необично обимног, извесно најопсежнијег опуса од 246 дела. Ако се има у виду да је реформатирање једна од омиљених пракси овог аутора -- по којој је, такође, јединствен у својој генерацији -- те да он често, логички веома јасно и са професионалним поштењем, њој припадајуће продукте истих наслова означава истим бројем опуса којем додаје засебно слово, онда је укупан број остварења још и већи. Но, квантитет никако није пресудна одлика по којој ће се доносити суд о његовом стваралаштву. Квалитети објективности, непретенциозности, перфекционизма и приступачности/комуникативности (у случају композиторског рада пре свега на линији стваралац--извођач, не обавезно и стваралац--извођач--публика), којима се одликује и његово писано стваралаштво, заправо потичу из његове композиторске поетике. Мада би се могло закључити да је неуобичајено рано и са за њега карактеристичном лакоћом стигао до језика од којег шест деценија неће значајније одступати и који назива својим „неокласицизмом", његов опус је могуће грубо поделити на две „сфере". Првој, карактеристичној по ауторовој фокусираности на испитивање могућности надградње модела тзв. „апсолутне" музике у маниру историцистичког модернисте, припадају дела настала до позних 80-их година (Ноктурно за клавир, оп. 5, 1950; Први концерт за оркестар, оп. 50, 1966; Партита за флауту, оп. 60, 1975; Монолог за виолу, оп. 66, 1979; сонате и сонатине за клавир, Scarlattiana, свита оп. 80 за клавир, 1984. и др.), а другој припадају композиције карактеристичне по до тада скривеном, а после 80-их потпуно отвореном представљању извора (изузетно често ванмузичке, поетске) инспирације, али и по коришћењу цитатне, аутоцитатне, па и рециклажне праксе (ако се узму у обзир прераде дела на начине другачије од транскрипција), што је подразумевало специфичну деспићевску/неокласичну апропријацију постмодернистичких елемената. Сходно том измештању фокуса али не и основних поетичких поставки, његов опус у последњих тридесетак година „бележи" и жанровско обогаћење. Претежно солистичкој (најчешће клавирској) и камерној (инструментална дуа, трија, квартети и др.) музици претходне етапе сада се придружују „већа" вокално-инструментална (кантате Претпразничко вече, оп. 211, 2009. и Плава гробница, оп. 233, 2012; монодрама Човек пева после рата, оп. 232, 2012. и др.) и симфонијска дела (симфоније: II оп. 176, 2006; III оп. 177, 2007; IV оп. 188 и V оп. 192, 2008; VI оп. 200, 2009. и VII оп. 229, 2012; Трећи концерт за оркестар, оп. 161, 2004; симфонијска поема Дан свих живих, оп. 199, 2009. и др.), те коначно и комична опера Поп Ћира и поп Спира (2009--2011). То наравно не значи да су жанрови из претходне етапе стварања напуштени. Као да по избору у САНУ прихвата донекле другачију врсту одговорности (пре свега у погледу националне културне политике), Д. сада у обзир узима и слушалачку публику, односно конкретан друштвено-политички тренутак/контекст, чиме његов и иначе снажан академско-просветитељски модернизам осваја и додатну, до тада готово непостојећу, националну димензију. Истој сфери модернизма припада и његова изузетно важна, али донекле запостављена композиторска делатност намењена најмлађима. Тако, док клавирска музика остварује континуитет на нивоу опуса када је реч о историцистичком модернизму, дотле музика за децу сведочи о континуитету академско-просветитељског модернизма (оба карактеристична за неокласичне праксе умереног модернизма и истог таквог постмодернизма).

Д. је добитник великог броја националних награда, међу којима је свакако најзначајнија Награда „Стеван Мокрањац" за композицију Диптих за енглески рог и гудаче, оп. 166 (2005). О континуираном присуству његове музике на домаћим сценама и медијима, као и у школским програмима, сведочи импресиван број домаћих и иностраних штампаних издања (готово стотину), педесетак различитих носача звука као и двадесетак ауторских концерата и емисија. Од раних 50-их година прошлог столећа Д. дела извођена су на десетине пута у већини европских, као и у земљама северне и јужне Америке, у Аустралији и Јапану.

ДЕЛА: 45 композиција за клавир (Хумористичне етиде, оп. 26, 1957; Вињете, оп. 43, 1963; Поруке за два клавира, оп. 68, 1980; Музички речник, оп. 71, 1982); 18 дела за друге соло инструменте (Соната за виолину, оп. 85, 1986; Соната B-A-C-H за оргуље, оп. 97, 1989; Соната за виолончело, оп. 179, 2009); 34 композиције за инструментални дуо (Три мелодије за виолончело/обоу и клавир, 1952--1968; Пролећна пасторала за виолину и клавир, оп. 32, 1961; Музичка недеља за два виолончела, оп. 123, 1996; Коштанина песма за виолину и клавир, оп. 128, 1997; Етносоната за обоу и клавир, оп. 143, 1999; Панчевачки бећарац за обоу и кларинет, оп. 244, 2014); 14 композиција за инструментални трио (Pas de trois за клавирски трио, оп. 54, 1972; Манчестер трио за флауту, виолончело и клавир, оп. 93, 1987; Lamentoso за две виолине и клавир, оп. 114, 1994; Сонатина B-A-C-H за три виолине, оп. 185, 2007); 17 композиција за квартет (Први гудачки квартет, оп. 20, 1953; Трећи гудачки квартет, оп. 83, 1985; Светлости севера, свита за три флауте и гитару, оп. 10, 1990; Седми гудачки квартет (Quartetto fugato), оп. 212, 2010; Музичка кутија за дувачки квартет, оп. 246, 2014); 16 композиција за пет до десет инструмената (Сонатина за дувачки квинтет, оп. 53, 1970; Dies irae за обоу, гудачки трио и клавир, оп. 106, 1992; A cinque, музика за дувачки квинтет, оп. 115, 1994; Серенада за нонет и харфу, оп. 117, 1995; Почасница Стевану Мокрањцу за девет виолончела, оп. 132, 1997); 8 композиција за гудачки и камерни оркестар (Bachiana, свита за гудачки оркестар, оп. 142, 1999; Тајчевићијана за гудачки оркестар, оп. 173, 2006); 22 композиције за симфонијски оркестар (Симфонија де мол, оп. 25, 1955; Други концерт за оркестар, оп. 70, 1981; Соната B-A-C-H, оп. 97а, 2006; Дан свих живих, симфонијска поема, оп. 199, 2009; Седма симфонија, оп. 229, 2012); 23 концертантне композиције (Кончертино за две флауте и камерни оркестар, оп. 28, 1958; Концерт за клавир и оркестар Це дур, оп. 30, 1960; Триптих за виолину и симфонијски оркестар, оп. 63, 1978; Концерт за Наташу, за клавир и симфонијски оркестар, оп. 67, 1980; Три медитације за виолончело и гудачки оркестар, оп. 99, 1989; Диптих за енглески рог и гудаче, оп. 166, 2003); 16 композиција за хор а капела (Дан свих живих за мешовити хор, оп. 46, 1964; Круг, поема за четворогласан женски хор, оп. 61, 1976; Сатирикон, триптих за мешовити хор, оп. 134, 1998; Бајалице за четворогласан женски хор, оп. 144, 2000); 14 дела за хор и оркестар, инструменте или соло гласове (Три песме устанка за мешовити хор и клавир, оп. 33, 1961; Двопев за обоу соло и четворогласан женски хор, оп. 75, 1983; Јефимија Лазару, кантата за мецосопран, мештовити хор и симфонијски оркестар, оп. 94, 1989; Светли гробови, кантата за баритон и мешовити хор, 2010); 24 соло песме (Јадрански сонети, циклус за дубоки глас и клавир, оп. 17, 1952--1956; Круг, циклус песама за глас и камерни оркестар, оп. 48, 1964; Дубровачки канцонијер, циклус за женски глас, оп. 96, 1989; Озон завичаја, циклус за мецосопран и клавир, оп. 107, 1992; Ђулићи и Увеоци, циклуси песама, оп. 118 бр. 1 и бр. 2, 1995; Последње песме, циклус за баритон и клавир, оп. 175, 2006); 21 опус композиција за децу (Јесен, циклус песама за дечји глас/хор и камерни оркестар, оп. 34, 1961; Ђоса и џинови, музика за дечју радио-игру, оп. 39, 1962; Смејалица за трогласан дечји хор, оп. 58, 1974; Зоолошке скице за двогласан дечји хор, оп. 87а, 1986; Бабе и жабе за четворогласан дечји хор, оп. 120, 1999; Дечја песмарица, 2006).

ЛИТЕРАТУРА: М. Јевтић, Сазвучја Дејана Деспића, Бг 2000; М. Веселиновић Хофман, Историја српске музике, Бг 2007; В. Микић, Лица српске музике: неокласицизам, Бг 2009; Д. Деспић, На крају пута, Бг 2015.

Весна Микић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)