ДОПИСНО ОБРАЗОВАЊЕ

ДОПИСНО ОБРАЗОВАЊЕ, специфичан или алтернативан облик образовања и најстарији облик наставе на даљину. Намењен је највише онима којима је отежано похађање редовне наставе, а спроводи се у циљу припреме за полагање разредних или пријемних испита, те стицања посебних вештина, због чега га обично организују стручне школе, факултети, па и приватна лица. Д. о. се појавило крајем XIX в. у САД и Енглеској, у Југославији између два рата, а нарочито се развило од средине XX в. Комуникација се у д. о. у почетку остваривала путем дописних материјала, потом преко телефона, радио и ТВ програма, а од краја XX в. и путем интернета, друштвених мрежа, образовних софтвера или учењем заснованим на тзв. веб платформи, која свим учесницима омогућава да истовремено комуницирају визуелно, тонски, текстом и на друге начине. Атрибут „дописно" води порекло из времена када се комуникација остваривала само путем поштанске размене писаних или штампаних материјала између наставника и полазника. Како се д. о. најпре појавило на енглеском говорном подручју, односно у САД, а највише се изводило код куће, то се највише користио израз Home study. Пошто се остваривало дописивањем, у употреби је и израз correspondence education, а због просторно и временски удаљених субјеката и израз distance education. Касније, у немачкој литератури, коришћени су изрази Fernstudium, Fernschule и Fernschűler, у Француској télé-enseignement, у Италији Telescuola, а у Русији заочное образование, са значењем образовање изван домашаја погледа. У српској педагошкој литератури најпре је коришћен термин д. о., а касније и: образовање на даљину, настава на даљину, дописне школе и др. Д. о. у највећој мери карактеришу: самообразовање, начин индивидуализације учења или наставе, известан ниво осамостаљености онога ко учи, образовање примерено запосленима, начин омасовљења образовања, образовање прилагођено онима који из здравствених разлога не могу похађати редовну наставу или онима који привремено живе у иностранству, тако да се преко неке од друштвених мрежа могу образовати у својој земљи. Поред тога, њиме се може обухватити целокупни наставни рад, а може бити и допуна редовној настави, економично је јер нема потребе за већим бројем наставника или узимањем приватних часова, већа је самосталност, активност и одговорност полазника, свако бира време и место за учење, напредујући према свом темпу и могућностима, свако бира и медије, као посреднике образовних садржаја, који му се највише допадају. Д. о. има и недостатака: дуже траје, захтева већи напор, полазник пре укључења у д. о. мора да је овладао вештином читања и писања, чак и коришћења компјутера и дигиталне писмености, претежно индиректан контакт условљава да се наставник више ангажује у процесима организације, припреме и верификације, а мање као персонализујући фактор поучавања и посредовања садржаја. Пошто полазници нису под сталним надзором, то омета радну дисциплину, потребни су специјализовани наставници који владају методиком д. о. Метод и организација рада у д. о. су специфични, зависно од врсте, сврхе и карактера. Ако је реч о школи, градиво се, сходно циљевима, задацима, стандардима, расположивом времену, условима и другим околностима, посебно прилагођава. То прате и посебна упутства за рад, задаци за вежбе, проверу постигнућа и све остало. У циљу веће ефикасности организатори д. о., осим првих непосредних сусрета, обично пред завршни испит организују и директне сусрете између наставника и полазника у виду семинара, саветовања и сл. Ако је д. о. у сврси школовања, завршни испити се полажу у образовној институцији која је организатор, чиме полазници стичу исте квалификације и пратеће дипломе као и ученици који су похађали редовну наставу. Тиме д. о. може да чини саставни део система образовања једне земље.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Самоловчев, Ђ. Касак, Методички приручник с почетницом и читанком за прво раздобље основног образовања одраслих, Зг 1976; М. Матијевић, Сувремена организација образовања одраслих, Бјеловар 1985; С. Понграц, Комуникације у дописном образовању, Зг 1985.

П. Јанковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)