ДРЖАВНА ХИПОТЕКАРНА БАНКА

ДРЖАВНА ХИПОТЕКАРНА БАНКА, прва, најдуготрајнија државна кредитна установа у Србији основана 1862. као Управа фондова (УФ). Почиње с пословањем 1864. под контролом Министарства финансија, прикупивши као почетни капитал (10 милиона гроша) све државне фондове -- црквени, манастирски, школски, болнички, шумски, удовички, депозитни и пупилни новац код судова, капитале и приватне улоге на штедњу. Као искључиво депозитна институција руковала је државним фондовима и депозитима и на основу њих одобравала хипотекарне зајмове становништву, у прво време по градовима, а затим и на сељачка имања, и то до половине процењене вредности некретнине. УФ започела је кредитирање у тешким новчаним приликама (неколико десетина различитих домаћих и страних монета у промету, зеленашке камате, одсуство правила и сл.) с релативно ниским каматама (око 6%), што је подстакло трговину и занатство. Удео државе у наплаћеној камати износио је 2%. Одобравани су хипотекарни кредити, али без тачно утврђених критеријума и контроле њихове намене, претежно крупнијим трговцима и занатлијама, и краткорочне позајмице, док су презадужени сељаци углавном остајали ван домашаја и заштите од зеленаша. Кредите су добијали и варошани склони зеленашењу, који су их „препродавали" сељацима по двоструким, па и вишеструким каматама. Зајмови су били ограничени на 10.000, изузетно 25.000 динара годишње. На челу УФ био је Контролни одбор који су чинили управник, по један чиновник правне и грађевинске струке и по један полицајац и један грађанин. Средином 1870-их УФ доживела је потресе због унутрашњих дугова државе и ратних зајмова за које су потрошени и приватни депозити. Законом из 1874. омогућено је Управи да потражи друге изворе капитала у земљи и иностранству. Она је могла да на основу одобрених зајмова на непокретна имања изда заложнице у динарима или француским францима, за које је јамчила држава, с тим да се најмање шестина заложница пласира у земљи. Закон је омогућио и држави да у случају потребе може за рачун УФ да се задужи до 12 милиона динара у звечећем злату. На основу тога држава је 1886. примила од два најјача фонда у оквиру УФ (школски и санитетски) сав њихов новац (око 12,5 милиона динара), уз обавезу да дуг врати у року од 50 година, с каматом од 5%. Пошто су ова средства већ била пласирана као дугорочни хипотекарни зајмови, УФ је уступила држави заложнице у том износу, а на подлози заложница закључен је зајам код Berliner Handels-Gesellschaft у Берлину, у износу од 12 милиона франака, уз интерес од 5% на 37,5 година (Фондовни зајам).

Законом из 1898. УФ претворена је у самосталну финансијску установу -- Хипотекарну банку с проширеним делокругом за чије је обавезе гарантовала држава. Банка је руковала државним и другим јавним фондовима, депозитима општина, срезова и округа, којима је давала зајмове на основу њихових пореза и приреза. Омогућено је и да издаје обвезнице на основу одобрених дугорочних кредита за које је такође јемчила држава. Проблем недостатка капитала за текуће пословање и уредно сервисирање обавеза покушала је да реши емисијом својих заложница са 5% камате на рок од 32 године, за које је такође јемчила држава и које су биле пласиране искључиво у Србији. Због чињенице да су дугорочни хипотекарни кредити више него двоструко надмашивали краткорочне депозите, банка је видела излаз у задуживању на страном тржишту. Почетком 1910. почиње период у којем она дуги низ година не само емитује него и администрира иностране зајмове Краљевине Србије и Краљевине Југославије. Она успешно емитује своје заложнице уз гаранције државе које купује Француска банка за трговину и индустрију у износу од 30 милиона франака и с роком отплате од 50 година и каматном стопом од 4,5%. Већ 1911. иста банка купује обвезнице у истој вредности и с истим износом и истом каматном стопом. Овај зајам послужио је за финансирање обимних комуналних радова у Београду и многим општинама у Србији. За време балканских ратова банка обуставља рад, али с њиховим завршетком обнавља га крајем 1913. За време окупације и I светског рата банка обуставља рад, а Народна банка Србије у избеглиштву преузима редовно сервисирање страних дугова.

У осиромашеној и ратним разарањима опустошеној земљи, ради потреба дугорочног кредитирања и сервисирања ратних и нових дугова, опет је потребно да се активира и реоснује ДХБ, која почиње с радом марта 1922. с филијалама у Нишу, Новом Саду, Сплиту, Љубљани и Загребу. Као и раније, били су јој на располагању јавни фондови и средства од емисије сопствених заложница и обвезница, али је то било веома мало у односу на стварне потребе и могућности тадашњег домаћег тржишта капитала. Стога се опет окренула потенцијалним купцима њених папира, па је са Швајцарским банкарским друштвом из Базела априла 1923. најпре уговорила краткорочну позајмицу од пет милиона швајцарских франака с роком отплате од три године и уз каматну стопу од 6%. Већ наредне 1924. на подлози својих заложница закључила је и први дугорочни зајам с истом банком од 15 милиона франака на рок од 12 година. Ово је учврстило њено поверење на тржишту капитала и у земљи и у иностранству. На основу тих зајмова пласирани су домаћи хипотекарни кредити који су до краја 1927. достигли 1,5 милијарди динара. На крају 1939. актива ДХБ чинила је око 50% активе Народне банке и износила је око 14,5 милијарди динара.

За време II светског рата ликвидиране су све банкарске установе Краљевине Југославије и за поједина окупацијска подручја основане су нове. Одмах по ослобођењу источног дела земље укинуте су окупацијске установе и већ у новембру 1944. почеле су с радом предратне државне банке укључујући и ДХБ и њене раније предратне филијале. Банком је управљао управни одбор од шест чланова (по један из сваке федералне јединице) на челу с управником којег је, као и чланове, поставио Народни комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) све до доношења Закона о уређењу и деловању кредитног система из октобра 1945, а његовог потврђивања у Народној скупштини када је ДХБ преименована у Државну инвестициону банку са свим уобичајеним банкарским пословима, с тим што је за располагање изнад 10.000 динара (изузев за привредне сврхе с посебним образложењем) било потребно одобрење Повереништва финансија. Уредбом Владе ФНРЈ о спајању кредитних предузећа из државног сектора од 1946, све државне и републичке банке спојене су с Народном банком ради концентрације капитала у време обнове и припреме за планску привреду. Истовремено, сва дугорочна средства, зајмови и кредити пренети су на Државну инвестициону банку (раније ДХБ).

Јула 1956. донета је уредба о Југословенској инвестиционој банци као специјализованој савезној банци. У њену надлежност спадало је кредитирање инвестиција из средстава Општег инвестиционог фонда и инвестиционих фондова свих република и аутономних јединица, као и други послови везани за инвестиције од националног и републичког значаја. Закључила је и низ кредитних аранжмана с међународним финансијским организацијама. Удруживањем с Београдском удруженом банком постала је једна од њених чланица и од тада послује под називом Основна привредно-инвестициона банка -- Инвестбанка са седиштем у Београду. Због несолвентности и ненаплативих кредита (већином крупних предузећа која су због губитка тржишта и међународних санкција 1990-их година пословала с губицима) поделила је судбину других великих домаћих банака -- ликвидирана је 2002. на 140. годишњицу од оснивања Управе фондова Кнежевине Србије.

Иле Ковачевић

По пројекту архитеката Николе Несторовића и Андре Стевановића, зграда за потребе УФ (ДХБ), подигнута је 1903. на месту старе кафане „Дарданели". У то време зграда је представљала један од најранијих банкарских објеката код нас, после зграде Народне банке из 1889. Проширена је 1930, доградњом атријума и крила према улици Лазе Пачуа, по пројекту архитекте Војина Петровића. Оштећена је у II светском рату, после рата обновљена, али јој је тек конзерваторско-рестаураторским радовима из 1964--1966. према нацртима архитеката Александра Дерока, Петра Анагностија и Зорана Петровића, враћен првобитни изглед, чиме су задовољене потребе и извршена адаптација за потребе Народног музеја, који и сада користи зграду.

Рајко Буквић

ИЗВОР: „Уредба о Југословенској инвестиционој банци", СЛ ФНРЈ, 30/56.

ЛИТЕРАТУРА: Народна банка Србије 1884--1909, Бг 1909; Народна банка Србије 1884--1934, Бг 1934; Д. Гњатовић, Стари државни дугови 1862--1941, Бг 1991; Историја српског народа, VI, 1, Бг 1994; И. Ковачевић, В. Дугалић, Народна банка Србије 1884--2004, Бг 2004; А. Митровић, Стране банке у Србији 1878--1914, Бг 2004; И. Ковачевић, Пословно банкарство Србије 1921--2011, Бг 2011; А. Шевић, „Рестаурација, санација и адаптација објекта Народног музеја у Беораду 2014--2018", Наслеђе, 2019, 20.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)