ДОЊОПОЛОШКА ЕПИСКОПИЈА

ДОЊОПОЛОШКА ЕПИСКОПИЈА, епископија основана 1346, у склопу шире реформе када је Српска црква уздигнута на ранг патријаршије. Оба Полога су још од раније била утицајно подручје Призренске епископије. Тако је одмах по оснивању Д. е. била подређена призренском црквеном центру, а то је вероватно био предуслов да се овај центар уздигне на ранг митрополије, већ на самом почетку деловања Српске патријаршије. Средиште Д. е. било је у храму Св. Атанасија код села Лешак. За првог епископа ове епархије постављен је Јоаникије, бивши игуман и ктитор новог епископског седишта. Сачуван је ктиторско-надгробни натпис са плоче саркофага из којег се сазнаје да је јеромонах Антоније (тада му је промењено име у Јоаникије) постављен за епископа Доњег Полога на сабору у Скопљу на којем је Душан „благословен на царски сан".

На једном запису на Триоду који је настао у манастиру код Лешка 1451. пише да је настао „у дане благочастивог и христољубивог господина деспота Ђурђа и сина му деспота Лазара". Овај податак би могао указивати на то да је Српска црква остваривала своју власт над подручјем Доњег Полога и средином XV в. Тешко је утврдити када је ово подручје потчињено Охридској архиепископији. У попису крајишта Иса-бега Исхаковића из 1455. убележено је село Бискупје у Доњем Пологу, за које се може претпоставити да представља остатке епископског средишта. У попису из 1467--1468. у селу Лешак пописани су епископ, чије име није наведено, и његов син Оливер. Могуће је да је тада подручје ове епархије већ било под окриљем охридског црквеног центра.

Марија Копривицa

Једини податак о оснивању ове епископије је натпис на поклопцу саркофага њеног првог епископа. Оснивање епископије М. Јанковић ставља у 1347, а Р. Грујић у време после 1348. Доњи Полог био је подручје призренског митрополита још од времена цара Василија II, а у граду Лешак под планином Плоча имао је призренски епископ од давнина свој двор, Богородичину цркву, а своја имања у Пологу имали су призренска епископија и катедрални храм Богородице Љевишке. Оснивањем Жичке архиепископије 1219. прекинуте су везе Призрена, који је био у српској власти, и Лешка, који је остао у византијској власти. Духовна власт призренског епископа поново је враћена када је Доњи Полог у време Милутина 1283. дошао у власт српске државе. У Грачаничкој повељи се наглашава да област Полога спада у територије над којима власт врши липљански или призренски епископ. У митрополитанском систему српске патријаршије, иако посебна епископија, била је потчињена Призренској митрополији, а циљ је био да се истакне значај митрополита Призрена који је био једна од престоница српског царства. Имања у Пологу била су често узурпирана од стране поједине властеле или села. Краљ Милутин са призренским епископима Дамјаном и Илијом повратио је од неког Жегра насилно отете поседе призренске катедрале у Пологу. У време Стефана Дечанског (1326) једна комисија коју су чинили деспот Драгослав и призренски епископ Арсеније вратила је отета имања у околини Полога. Две деценије касније епископ призренски Георгије (Маркуш) поново је расправљао са селом и властелом Доњег Полога о власништву плодног земљишта Плеш, које је присвојио неки Прогон. Седиште новоосноване епископије смештено је у манастиру Св. Атанасија, на брдској коси више села и старог града Лешак, задужбини монаха Антонија, који је под именом Јоаникије постао први доњополошки епископ. Обновом Цркве Св. Богородице у Тетову, која је до 1348. била метох хиландарски, Хтетовски манастир је постао седиште епископије Доњег Полога. Ово објашњава зашто је њен епископ у XVI в. титулисан као хтетовски -- као периферна епископија, иако вероватно у јурисдикцији Охридске цркве, свакако је најраније отргнута од Српске цркве. У XVII в. уједињени су Горњи и Доњи Полог у јединствену Полошку епископију (поново у јурисдикцији Пећке патријаршије), која је касније потчињена скопском митрополиту.

Радомир Милошевић

ИЗВОРИ: С. Новаковић (ур.), Законски споменици српских држава средњега века, Бг 1912; Х. Шабановић, Крајиште иса бега Исхаковића, збирни катастарски попис из 1455, Сар. 1965; М. Соколовски, А. Стојановски, Турски документи за историјата на македонскиот народ. Опширен пописен дефтер No 4 (1467--1468), Ск 1971; Стари српски записи и натписи, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, Скопска митрополија, Ск 1930; „Полошко-тетовска епархија и манастир Лешак", ГСНД, 1933, 12; Г. Томовић, Морфологија ћириличних натписа на Балкану, Бг 1974; Р. Тричковић, „Српска црква средином 17. века", Глас САНУ, 1980, 320; М. Јанковић, Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку, Бг 1985.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)