ДИ-ДИ-ТИ

ДИ-ДИ-ТИ (дихлор-дифенил-трихлоретан), познати и сада углавном забрањени инсектицид. Формула је (Cl−C6H4)2CH−CCl3, а потпуни назив је 1,1-бис(4-хлорфенил)-2.2.2-трихлоретан. То је бели прах, практично нерастворан у води, а добро растворан у органским растварачима. Синтетизован је од стране аустријског хемичара Отмара Цајдлера 1874, али је његово инсектицидно дејство открио тек 1939. швајцарски хемичар Паул Милер. Индустријска производња је почела у швајцарској фармацеутској фирми „J.R. Geigy A.G.", а на тржишту се појавио 1942. То је био најефикаснији до тада познати инсектицид. Према инсектима се понаша као нервни отров. Његовом применом је успело први пут да се у многим крајевима света униште комарци, преносиоци маларије и тако искорени ова болест. У пољопривреди се успело да се драстично смање штете од путујућих скакаваца, од кромпирове златице и других инсеката. Милер је 1948. добио Нобелову награду из медицине и физиологије. Почетком 50-их година ХХ в. појавили су се први знаци оштећења природног екосистема: због тровања и хормонских поремећаја дошло је до драстичног смањења броја птица које се хране инсектима, као и птица грабљивица − које се налазе на врху ланца исхране. Сем тога, утврђено је да се ДДТ сакупља у масном ткиву човека и животиња, да се преноси мајчиним млеком на децу и младунчад, да опонаша одређене сексуалне хормоне и да је у огледима са животињама канцероген. Још 60-их година примећена је појава изразите отпорности комараца према ДДТ, праћено са поновним порастом броја оболелих од маларије. ДДТ је хемијски врло стабилан и релативно дуго се задржава у животној средини. Зависно од услова, бива разграђен од стране разних микроорганизама и сунчевог зрачења. Неки од примарних производа разградње токсичнији су од самог ДДТ. Време потребно да се разгради половина неке почетне количине износи у појасу умерене климе од 2 до близу 17 година. Због тога човек и данас преко хране животињског порекла уноси мале количине ДДТ. Током 70-их година је производња и примена ДДТ у већини западних земаља забрањена, док је примена у многим земљама трајала још две до три деценије. Најзад је у организацији Уједињених нација 2001, Стокхолмском конвенцијом забрањен, осим за случај борбе против маларије. Забрана је почела да важи од 2004. Држава Србија и Црна Гора потписала је конвенцију 2002. Године 2008. је 15 држава пријавило поновну употребу ДДТ искључиво за случајеве сузбијања епидемија код стоке изазване инсектима. Према савременим прописима, у Србији, као и у Европској унији, максимално дозвољена концентрација ДДТ и његових деривата у месу и риби са садржајем масти преко 10% је 1 мг по кг масти, док је у месу са мање од 10% масти 0,1 мг по кг јестивог дела.

ИЗВОРИ: СГРС, 25/2010, 28/2011, 20/2013.

ЛИТЕРАТУРА: D. A. Ratcliffe, „Decrease in Eggshell Weight in Certain Birds of Prey", Nature, 1967, 215; V. P. Sharma, „The Fallen Angel", Current Science, 2003, 85, 11. H. van den Berg, „Global Status of DDT and Its Alternatives for Use in Vector Control to Prevent Desease", United Nations Environment Programme, 5. Mai 2008.

П. А. Пфенд

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)