ДАКИЈА

ДАКИЈА, римска провинција основана 106. године, која је заузимала већи део данашње Румуније, источни Банат, Трансилванију, карпатску област и Олтенију. Црноморска област с грчким колонијама и област на доњем Дунаву су улазиле у састав других провинција, у Доњу Мезију, а у позној антици у провинцију Скитију, коју је основао Диоклецијан.

Преримски период. Област северно од Дунава и римске провинције Мезије насељавала су у Антици племена дако-гетског порекла. Најважније етапе преримског развитка су прескитски период од XI до VII в. п.н.е., скитски период од VII до IV в., келтски од IV до II в. п.н.е. и најзад дачки период од II в. п.н.е. до I в. н.е. Скити и Келти су били освајачи који су дали печат животу и цивилизацији дачких племена. На политички и културни развитак дачких племена утицале су и грчке колоније на Црном мору, основане од VIII до VI в. п.н.е. Пре римског освајања Дачани су већ имали развијену политичку организацију која је настала под хеленистичким утицајем, а на њу је утицао и Рим, преко провинција у Подунављу. Под грчким утицајем дачка племена су се под својим вођама ујединила средином I в. у једну политичку заједницу. Под вођством краља Буребисте или Бојребисте (60--44. п.н.е.) Дачани су завладали и суседним народима, чак су потиснули и моћно келтско племе Боја, које је преко Паноније стигло до Баната. Подржан од врховног свештеника Декаинеа, Буребиста је спровео реформе не само у религији и обичајном праву него и у привреди. Имао је успеха и у рату са суседима. Успео је да освоји и опљачка трачку област на Црном мору и грчке колоније и доспео је до Аполоније. Међутим, Помпеј је спречио његово даље напредовање на доњем Дунаву, склопивши с њим споразум 48. п.н.е. Буребиста је пао као жртва завере 44. п.н.е., а савез се распао. Краљевство се убрзо поделило на четири државе, у време Августа већ их је било пет, а у време Домицијана још увек је било три краљевства с којима је Рим водио рат. Један век касније дошло је до новог уједињења Дачана у државни савез под краљем Децебалом, који је постао озбиљан римски противник.

Рим и Дачани. Дачка племена, можда и она која нису улазила у дачку краљевину, прелазила су зими преко залеђеног Дунава на десну обалу и пљачкала римску провинцију Мезију. Тако су 85/86. године Дачани упали у Мезију и поразили провинцијског управника Гаја Опија Сабина. Победили су и другог римског војсковођу Корнелија Фуска, преторијанског префекта, који је прешао на леву обалу Дунава, изгубио битку и погинуо. Тек је Тетије Јулијан 88. године победио Дачане код места Тапе. С Децебалом је склопљен мир и он је признао власт Рима и постао римски клијентски краљ који је примао годишње и одређену суму новца, што је било уобичајено према таквим уговорима. Но уговор је ускоро прекршен и Децебал се спремао за нов рат против Рима: градио је тврђаве на северној обали Дунава, насупрот римској провинцији Мезији и обучавао војску. Рат је избио ускоро по доласку римског цара Трајана на власт и вођен је 101--102. и 105--106. Трајан је извршио велике припреме: на мезијски Дунав је доведена велика војска (мисли се да се на Дунаву нашло око 100.000 римских војника), подигнута су нова и обнављана постојећа утврђења на десној обали Дунава, изграђен је пут кроз Ђердапску клисуру, о чему је остало и писано сведочанство код Оградине у Доњој клисури, натпис Tabula Traiana. Мислило се и на транспорт трупа воденим путем, те је, ради сигурне пловидбе и избегавања подводних стена у речном кориту, прокопан канал код Сипа. И о томе је сачувано сведочанство на натпису који је откривен код Караташа на десној обали у време градње ХЕ „Ђердап I" (1968--1970). Трупе су пребачене на леву обалу Дунава преко понтонског моста код Ледерате (данашњи Рам) и Трансдиерне (Текије). Први рат се завршио римском победом и окупацијом Баната и Олтеније, но непријатељство је ускоро обновљено и дошло је до новог рата 105. године. Између два рата, према плановима чувеног архитекте оног времена Аполодора из Дамаска, саграђен је мост преко Дунава између Костола (римско утврђење Pontes) на десној и Турну Северина (Drobeta) на левој обали. Остаци моста су сачувани и данас на једној и другој обали. У другом походу Трајан је поразио Дачане, а краљ Децебал је у бези-злазној ситуацији извршио самоубиство. Дачка престоница Сармизегетуса, која се налазила високо у Карпатима, заузета је 106. Ратовање Рима против Дачана и припреме за поход приказани су у рељефним представама на Трајановом стубу у Риму. Провинција Д. је основана 106. или 107. године, а њен први намесник је био Теренције Скауријан, који је био учесник Дачких ратова. Велик број Дачана је доспео у римско ропство. Они су транспортовани у Италију и продавани као робови, а у Д. су досељавани људи из других провинција, пре свега Пирусти из Далмације који су, као искусни рудари, насељени у рудничкој области Alburnus Maior, данашња Роша Монтана (Roşia Montană). Из Д. је однет огроман ратни плен. Трајан је прославио тријумф. Области на доњем Дунаву су, заједно с грчким градовима, укључене у провинцију Доњу Мезију (Moesia Inferior).

Војска. У римској провинцији је 106. године остала легија IV Flavia, која је учествовала у походу, али само до 118, када је враћена у легијски логор у Сингидунуму. Као стална војна посада провинције остале су легије V Macedonica и XIII Gemina. Победа Трајана није осигурала мир. Слободна дачка племена, сарматски Јазиги и Роксолани, као и Карпи и Бастарни на доњем Дунаву вршили су притисак на римску територију због чега је Трајанов наследник Хадријан размишљао о напуштању Д., коју је било тешко бранити. Један заједнички напад Јазига и Роксолана довео је до привременог успостављања заједничке војне команде Д. и Паноније, која је поверена Марију Турбону, учеснику у Трајановом дачком походу. Ускоро потом дошло је до административне реорганизације и Д. је подељена на две провинције 118/19: Dacia Inferior, под управом царског прокуратора с овлашћењима намесника, обухватила је Олтенију и Банат, и Dacia Superior на северу, под командом управника пропреторског ранга. Четрдесет година касније, 158/59. дошло је до нове реорганизације: у области Поролисума на северу, основана је Dacia Porolisensis, под управом намесника прокураторског ранга, a део Дакије око града Апулумa организован је као провинција Dacia Apulensis, којом je управљаo намесник пропреторског ранга, с правом да командује легијом. Најзад, на југу је основана провинција Dacia Malvensis, која је обухватала Олтенију и Банат, a била je поверена управнику прокураторског ранга. Све три провинције појављују се под јединственом командом управника пропреторског ранга као provincia trium Daciarum. Он је командовао легијама: XIII Gemina са логором у Апулуму и, од 166. године, V Macedonica, која се налазила у Potaissi (Торда). На граници су се налазили помоћни одреди, але и кохорте.

Путеви и привреда. Најстарији путеви водили су од Горње Мезије у Д. Главни правци су били: 1. Lederata--Tibiscum; 2. Dierna--Tibiscum--Sarmizegetusa--Apulum--Potaissa--Napoca--Porolissum; 3. Drobeta--Romula--Arutela -- Caput Stenarum -- Apulum. Прелаз преко Дунава је на Табули Појтингеријани означен код Ледерате и Диjерне. Дуж путева и на реци Alutus (Олт) где је у време Хадријана подигнута утврђена граница, лимес, тзв. Limes Alutanus, налазиле су се царинске станице. Д. је била укључена у царине Илирика (Portorium Illyrici). У овој области рударство је било од великог значаја за Д. и пре доласка Римљана. У римско доба експлоатисани су рудници злата на Карпатима, у области Роша Монтана (Alburnus Maior), као и сребро, олово и гвожђе у другим деловима провинције. Административни центри златних рудника били су Brucla и Ampelum. Ковница провинцијског бакарног новца отворена је у Д. у време војничких царева у III в.

Урбанизација и становништво. Урбанизација Д. је започела одмах по римском освајању. Трајан је основао колонију 107/08. коју је назвао Ulpia Traiana Sarmizegetusa, у равници недалеко од старе дачке престонице Сармизегетусе у Карпатима. У време Хадријана настали су римски муниципијуми Romula, Drobeta и Napoca, у време Марка Аурелија подигнут је Apulum, а у време Септимија Севера су обновљени муниципијуми у Апулуму, затим Potaissa, Dierna, вероватно и Tibiscum, Ampelum и Porolissum. Napoca је стекла статус колоније под Марком Аурелијем, a под Септимијем Севером за колоније су проглашени градови Drobeta и Potaissa. Најзначајнији град била је Сармизегетуса, у којој су се налазили религијски центар и седиште провинције. Значајан и велик центар рудничкe области био је и Аlburnus Maior у Карпатима. Апулум је био раскрсница путева и стални логор легије XIII Gemina. У категорију pagi, насеља без градског статуса, спадају Malva, првобитно и Ampelum и Tibiscum; у категорији vici (села) су Aquae, Micia, Germisara и др. Равнице у Олтенији и Банату биле су густо насељене. У градовима је живео знатан број људи, углавном досељених Римљана и других странаца, као и романизованих домородаца. У рудничкој области живели су Пирусти и други странци пресељени у дачке руднике. У Д. је живео и велик број људи пореклом с истока. Неки од њих су у ову земљу доспели као трговци, неки као војници, нпр. Палмирци који су задржали свој језик, обичаје и религију.

Напуштање Д. Kопнену границу провинције на северу угрожавали су слободни Дачани и друга племена. На доњем Дунаву су разни народи, а међу њима од III в. и Готи, нападали римске провинције. Под Аурелијаном, вероватно 274. године, војска је повучена из Д. и враћена на десну обалу Дунава. С војском је Д. напустио и део становништва. На десној обали Дунава организоване су две нове дачке провинције, Dacia Ripensis на Дунаву и Dacia Mediterranea у унутрашњости Мезије.

ЛИТЕРАТУРА: V. Parvan, Dacia, BucureŞti 1967; D. Tudor, Oltenia Romana, BucureŞti 1968; C. Daicoviciu, Dacica, Studii si articole privind istoria veche a pamintului Romanesc, BucureŞti 1969; N. Gudea, Th. Lobüscher, Dacia, eine römische Provinz zwischen Karpaten und Schwarzem Meer, Mainz 2006.

Мирослава Мирковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)