ДЕСЕТАК

ДЕСЕТАК, натурална дажбина приближно у износу једне десетине од плодова које земља доноси. Најчешће су то све врсте житарица (д. житни), а од вина се узимао д. вински. Он је могао да се узима и од свих врста домаћих животиња (д. живи), али се најчешће узимао од оваца (овчи) и од свиња (свињи). Био је распрострањен и д. пчелни, који се помиње и као давање сваке десете кошнице (трмчани десетак). Д. је по правилу припадао господару земље на којој су живели и радили зависни људи. Господари су били властела, властеличићи, црква и манастири. Д. спада у поданке и представљао је основну и најважнију обавезу зависних људи. Реална величина д. повећавана је разним приплатама и на друге начине, па је он постајао осетно већи од 10%.

Д. је био уобичајен и распрострањен у крајевима који су освојени од Византије у време краља Милутина. Као основна обавеза зависних људи помиње се у Пологу, на поседима манастира Светог Ђорђа код Скопља, на поседима манастира Леснова, око Штипа и Струмице, у Славишту и Мраки, те северној Албанији. На властелинствима северно и западно од Скопља (српске земље) работе су чиниле главну обавезу па се д. узимао изузетно, углавном од кошница. На неким властелинствима ови системи су се преплитали, па су тако зависни људи на властелинству манастира Архиљевице давали д. од оваца и пчела, али не и од житарица, за шта су дуговали работу (три дана орања). Почетком XV в. д. се као основна дажбина помиње на простору између Приштине, Липљана и Гњилана, што значи да је постао главна обавеза на властелинствима у земљама Лазаревића и Бранковића. Када ће се применити систем работа, а када систем поданка, зависило је од величине властеоске резерве. Ако је она била велика, била је велика и потреба за работама, али ако није, онда је властелин заинтересованији за д.

Од потреба властелинства зависио је и начин убирања д. од домаћих животиња. На властелинству Светих Арханђела код Призрена једино је категорија влаха поклоника давала д., док су остале категорије влаха давали работе и друге дажбине. Бањски власи нису давали велики, него само мали д. Поред д. од пољопривредних производа и домаћих животиња, српским владарима је припадао и д. од соли која се продавала у Србији, као и д. од ископане и топљене руде. Висина царине на робу којом се трговало износила је око 1/10 вредности робе. Постојање д. као основне обавезе зависних људи и присуство разних врста д. олакшало је Турцима наметање дажбина по принципу ушура.

ИЗВОРИ: С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Бг 1912; С. Мишић, Т. Суботин Голубовић, Светоарханђеловска хрисовуља, Бг 2003; М. Благојевић, Земљораднички законик -- средњовековни рукопис, Бг 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, Пронија, Бг 1951; М. Благојевић, Земљорадња у средњовековној Србији, Бг 1973.

С. Мишић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)