ДИПЛОМАТСКО ПРАВО

ДИПЛОМАТСКО ПРАВО, дипломатско-конзуларно право, право међународног представљања, једна од најстаријих, најразвијенијих и најважнијих грана међународног права која уређује успостављање и одржавање званичних односа између држава, а посебно положај, привилегије и имунитете дипломатских представника. Прва универзална кодификација те материје покушана је на Бечком конгресу (1815) на којем је усвојен Правилник о класама и рангу дипломатских представника, касније допуњен Ахенским протоколом (1818). Најважнији савремени међународни правни извори су Бечка конвенција о дипломатским односима (1961), Конвенција о специјалним мисијама (1969) и Бечка конвенција о представљању држава у њиховим односима са међународним организацијама универзалног карактера (1975). Важни су и други уговори, као нпр. Конвенција о привилегијама и имунитетима УН (1946), Конвенција о привилегијама и имунитетима специјализованих агенција (1947), Конвенција о спречавању и кажњавању кривичних дела против лица под међународном заштитом, укључујући дипломатске агенте (1973) итд. Уколико се д. п. схвата у ширем смислу, тако да обухвата и конзуле, та питања су на универзалном нивоу кодификована Бечком конвенцијом о конзуларним односима (1963). Република Србија је у чланству Бечке конвенције из 1961. и свих осталих наведених конвенција, а оне су део њеног унутрашњег права. У правне изворе у области међународног д. п. спадају и одређена правила међународног обичајног права, неке одлуке међународних организација, па чак, у врло ограниченом обиму, и неки једнострани акти држава. Уз релевантне одредбе Устава (о заштити права и интереса држављана у иностранству -- чл. 13, о односу према међународном праву -- чл. 16 и 194/4--5, о положају странаца -- чл. 17, о надлежности Републике Србије -- чл. 97/1, 4, о функцијама и надлежностима Народне скупштине -- чл. 99/1/4--5, о функцијама и надлежностима председника Републике -- чл. 112/1/1, 5--6, итд.), данас је најважнији домаћи правни извор Закон о спољним пословима (2007. са изменама и допунама), а уз њега Закон о закључивању и извршавању међународних уговора (2013), Уредба о условима за стицање и губитак дипломатског звања (2007), Уредба о издавању дипломатских и службених пасоша (2005) и др.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Гершић, Данашње дипломатско и консуларно право, Бг 1898; Д. Пиндић, Специјалне мисије у савременом међународном праву, Бг 1985; С. Ђорђевић, М. Митић, Дипломатско и конзуларно право, Бг 2000; М. Крећа, Међународно право представљања, Бг 2012; Б. Кривокапић, Међународно јавно право, Бг 2017.

Борис Кривокапић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)